Да ли сте икада доживели смирај дана у Делиблатској пешчари, тој нашој јединственој европској степи, природном споменику природе прве категорије? Да ли сте се осећали као статиста из масовних сцена неког од филмова? Ми јесмо!!! Па ако сте се уморили јурећи белосветске доживљаје и сензације, овај догађај без премца имате управо код нас, на који сат вожње од места где живите, ту, у Банату.
Захваљујући Планинарско-рекреативној секцији ФТН и Страхињи Марјановићу, имали смо прилике да кренемо на мало необичну планинарску акцију по Банату. Полазећи од предивног Спортско-рекреативног центра Чардак који на моменте подсећа на Златибор иако се налази недалеко од Панчева, обишли смо две одлично маркиране еко стазе по пешчари. Стазе су углавном пошумљене, па смо пријатно прошетали неких 12 км по хладовини багрема и борова. И надисали се предивног ваздуха овог првог августовског викенда. Групу су чинили заљубљеници у природу свих доба, укључујући и два дечака од 7 и 9 година.
Затим смо преко Мраморка, кроз плодна поља кукуруза и сунцокрета, стигли на обод села Долови у насеље Леанка, које се налази на самом рубу Делиблатске пешчаре. У домаћинству Војнов је све било спремно за почетак манифестације У смирај дана, која промовише очување природе, посебно лепота западног дела ове наше јединствене европске степе, затим здрав живот, органску и традиционалну производњу хране, традицију и обичаје али и удруживање заједничких снага у својеврсни кластер ради што бољег представљања и код нас а и у свету (еко камп је прошле године одушевио волонтере из разних земаља).
Имали смо прилике да пробамо домаће слане и слатке производе Удружења жена које су своју доловску штрудлу успеле и да брендирају, кувани кукуруз, феноменална вина и ракије Лазара Пејчића као и одличан мед. Сазнали смо да Долово има око 6 хиљада становника, школу са 720 ђака, три цркве од којих једна има иконостас који је осликао Паја Јовановић, Дом културе, КУД Банатски вез, Планинарско друштво Соко, Удружење винара и још штошта. Сазнали смо да се село простире на 7 брежуљака као Рим са све припадајућим доловима, да је некада имало и језерце, али да још увек има ружу ветрова! Да има етно-музеј СДАР – Кућу предака породице Стајић из 1725. у којој су сачувани аутентични предмети живота у Долову од 18. до 20. века где путнике увек радо сачекује Ђорђе Стајић са занимљивим причама.
Уметнички печат свим овим лепотама даје и необични сликар Живко Новковић. Иако је сликањем почео да се бави из хобија, стицајем околности имао је прилику да се годину дана обучава сликању на Универзитету Ломоносов. Разговор смо одмах, из чистог задовољства, пребацили на руски језик. Живкови преци су дошли из Врања, па се и врањански и банатски мотиви појављују на његовим сликама. Мотиве углавном верно преноси, а понекад их и домаштава (попут доловачког језерцета које тако чува од заборава). Слика уљаним и акрилним бојама, и на платну, али и на војвођанским цреповима, што је права атракција. А светлост у смирај дана није нигде лепша него на овом месту и под Живковом кичицом.
Манифестација је отворена у 18х кратким говорима и наступом пометутог КУД-а, да би се гости и домаћини, предвођени младим организатором Бојаном Војновим, око 19 часова упутили у шетњу дугу око 6 км овим специјалним резерватом природе. Бојан је скромни млади човек из Долова који је на Пољопривредном факултету у Новом Саду завршио смер Огранске производње и сада се налази на докторским студијама, али вешто увезује и промовише све потенцијале свога места, а видим да у својој глави има спремљено још мноштво идеја. Да истински рад мора наћи прави пут, говори и подршка покрајине и општине Панчево коју је успео да придобије на конкурсима и пројектима.
Атмосфера шетње стотине љубитеља природе и заласка сунца се не може никаквим апаратима пренети у свој својој лепоти. Али, кад смо помислили да смо добили праву инфузију природне лепоте која опоравља душу и тело, док смо стајали на једном узвишењу (дини), са другог узвишења се заорила песма девојака из КУД-а Банатски вез, па смо сем окрепљења душе и тела несвакидашњом природом, и емоције испрали са по којом сузом низ образ, ту, на позоришту под небом и звездама, усред пустиње.
У повратку смо били уморни и срећни, као статисти из неког од бројних култних филмова снимљених на овом локалитету (Ко то тамо пева, Варљиво лето, Џингис-кан, Бој на Косову, Беса, Лафајет, Свето место, Бело одело и др.), с тим да ће филмски ствараоци убудуће имати још један задатак – да прикрију огромне ветрењаче које ће ускоро почети са радом у оквиру ветро-парка, и које сада провирују у кадрове иза дина.
У домаћинству Војнов смо презалогајили хлеба, масти и алеве паприке, и погледали петнаестоминутни промотивни филм о лепотама Долова и пешчаре. Филм је замишљен као досањани сан лепе девојке. А ми смо, збиља, досањали овај дивно проведен дан!
За vojvodjanske.rs, фотографише и пише: Весна Раонић
Иако ништа не може да прикаже нашу чаролију, погледајте галерију слика у наставку, па кад одлучите, пут под ноге! Наши домаћини Вас увек радо чекају.
You must be logged in to post a comment.