Naš sugrađanin, slikar OTO JAN – NAUK KAKO ŽIVETI I STVARATI

Na jednoj planinarskoj priredbi, čitah poeziju i na kraju večeri, kao neko ko se prvi put odazvao ovakvoj manifestaciji, dobih sliku na poklon. Dok sam od bine do svog stola odlazila sa tim darom, svi su govorili Oto Jan, Oto Jan… Rekoše mi da je taj slikar njihov višedecenijski član i da je trenutno u Domu za stara lica na Novom naselju. A u očima se svima upalila neka posebna iskra ljubavi prema tom članu…

Prolaze dani a ja sve češće zagledam u Otoovu sliku i razgovaram sa njom. Na slici je Dunav nad koji se nadvilo drveće u ruhu rane jeseni. Sve je ustreptalo u nekom nečujnom bruju. A voda se bistri i zlati. Sve se zaustavilo u nekoj međusferi… Kako neko sa 84 godine može tako samouvereno da prikaže prirodu, naslućujuće mirise i suptilnu tišinu? Rekoh sebi, moram da vidim tog slikara! I pristade on, mada odbija intervjue i novinare. Sreća, pa sam samo pesnikinja!

foto : V. Jovanović

Srećem se sa slikarom koji me, uprkos strašnoj hladnoći, dočekuje u majici kratkih rukava sa natpisom bukovačkog maratona, čiji je jedan od začetnika. Saznajem da je rođeni Novosađanin koji se kao građevinski tehničar bavio geodezijskim poslovima i često izlazio u prirodu, te se lako sa njom saživeo. Aktivni je član Planinarskog društva ,,Železničar’’ – čak 62 godine, a bio je i predsednik, i sekretar tog društva, i sve što je trebalo. Ne postoji akcija u kojoj nije bio, ako ne začetnik, ono bar učesnik. Uznadoh od drugih planinara da su ograda, klupe i stolovi oko vidikovca Orlovo bojiše na Popovici, sa kog se pruža veličanstven pogled na Venac i TV toranj, njegovo zalaganje.

foto : V. Jovanović

Kao planinar i penjač, priznaje da se svugde pentrao i bio na ,,čupavim’’ mestima. Bio je 15–16 puta na Alpima, Tatrama, Prokletijama, po Makedoniji, Bugarskoj, itd. Sačuvao je u svom sećanju sve te fantastične krajolike, ali i retke vrsta cveća i bilja koje se sreću samo na tim mestima, a sada i na njegovim slikama. Ta sećanja su njegov sentimentalni kofer. Kaže da sada često te motive i sanja, pa se probudi da ih naslika. Slikanjem se bavi od 1985. a u porodici, samo mu se ujak time bavio. Navodi da je prošle godine naslikao 270 slika, od toga je 100 slika ostalo u domu. Proda tek oko jedne trećine, čisto da ima za repromaterijal koji nabavlja u ubližnjem ,,Univerzalu’’. Takođe, uzima učešće u humanitarnim akcijama, a često pominje Dom za decu u Veterniku. Tako i svom PD ,,Železničar’’ mesečno daruje po jednu sliku, da bi imali za razne kulturne programe. Njegove slike su stigle u razne zemlje i na druge kontinente.

foto : V. Jovanović

E sad, odlazak po slikarski materijal je pravo čudo, budući da je Jan bio slomio prvo jednu, a kasnije i drugu nogu, i to na ravnom terenu. Kaže, mogao je da ostane prikovan za krevet, ali on se borio, najpre od kreveta do vrata, pa do hodnika, pa da odbaci štap, a sada sasvim fino pređe svoja omiljena 2,5 km uz prethodno javljanje zaposlenima u domu. Sem što je planinario, imao je i svoj čamac pa je i Dunavom krstario. Čamac i sve što uz njega ide, poklonio je svome prijatelju kada je došlo vreme da ne može da plovi. 

Kad sam ga pitala odakle crpi snagu, zaključili smo da je sve do samog čoveka. ,,Neko vidi samo rupe na siru, a neko sir kao celinu.’’ Mora se biti pozitivan, ali i svestan svojih mogućnosti. Treba biti umeren, ne praviti se važan. Kaže da uvek ima na umu da mu na ramenu sedi ,,drugi mali Oto’’ koji ga opominje. Ponekad se pokaje što nije poslušao glas svog alter ega koji upravlja osećajima.

Kao drugi izvor snage, svakako, Oto ističe prirodu. Kaže da je mnogo radio u planinarskom društvu, ali da društvo nije njemu ništa dužno, da je lično više dobio nego što je pružio. Ističe da je Novi Sad blagosloven blizinom Fruške gore, ali da mladi danas i dalje radije sede po kafićima, te da se gube i osnovne vrednosti planinarstva, osećaj za prirodu, čuvanje od smeća i zagađenja. Kaže da su planinari ranije bili jedna velika složna porodica. A sada, u domu, s ljubavlju sade cveće i neguju svoje terase s pogledom na Frušku.

foto : V. Jovanović

Kao treći izvor čovekove unutarnje snage, nekako zajedno pridodasmo i ljubav. Oto je obe svoje supruge upoznao na planinarenju. Prva je preminula kada je imao 44 godine, a 2011. je ostao bez druge. O svakoj se starao najbolje što je mogao, a sada se stara o Žiži. Iako su sobe u domu podeljene na isključivo muške i ženske, on se izborio da bude sa Živkom Majstorović, njegovom Žižom. Ona nakon teškog šloga ima svoje uspone i padove, teško komunicira, oslanja se samo na levu ruku, i nećete verovati – tom rukom veze goblene i oslikava bojanke za odrasle. Kad je potrebno da je podigne iz njenog stanja, Oto sa njome priča po desetak minuta, pa joj zameni tabletu za smirenje. Kaže opet skromno, da niko nije rođen da bude sam, i ma koliko bilo teško boriti se sa svakom situacijom, drugačije je kad vas neko noću samo ,,počeše po glavi’’. Živkina ćerka obožava Otoa, a njegov sin, pak, obožava Živku.

foto : V. Jovanović

Da može jedan dan da podeli na 800 sati, Oto bi pomogao i drugim stanarima doma. Svakome bi ušao u dušu i sagledao njegove potrebe, te bi se o njemu starao i bodrio ga da nađe svoj put i istraje na njemu. Jer, ne živi čovek samo o hlebu i vodi. Život je mnogo više od toga. A to mi je posvedočio i treći umetnik iz doma, Petar Gregorin – natur Lala koji se, sedeći u svojim invalidskim kolicima koje od šale zove ,,ferari’’, bavi izradom slika i ikona u formi mozaika, i to od zrna pirinča koje prethodno boji. I tu je Oto opet mentor i savetnik. Nailaze nove dileme kako pripremiti materijal, od čega zgotoviti lepak, kako uklapati boje, veličine, pa čak i kako sliku uramiti. Jer, kaže Oto, ,,slika bez rama je kao žena bez frizure’’. A da i Pera ima redak senzibilitet, sem njegovog milog lica, odala ga je i molba da ne čitam ponovo pesmu koju sam Janu napisala unapred, jer bi divni natur Lala, morao ponovo da zaplače.

foto : V. Jovanović

Petre, Živka i Oto – u srcu ste mi! Hvala vam za divnu lekciju o životu, ljubavi, stvaranju i požrtvovanju. Da sam režiser, na kraju bih dodala scenu kako se roda Klepetan stara o svojoj povređenoj Malenoj… I znam da bi se skromni Oto sada nećkao da citiram Njegoša: ,,Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!’’

 

Razgovor sa Janovom slikom

Jesen nad Dunavom

i sve se razbistrava

u tih i prozračan dan

 

Nikad se nismo sreli

ali se oduvek znamo

ja i – Oto Jan

 

Jednu kroz njega

drugu kroz mene

neko je pružio ruku

 

Ne znamo se

ali se zagrlismo, kad

stvaralačku – dobismo poruku.

 

 

Tekst i pesma: Vesna Raonić