NAŠA PRIČA: LJUDEVIT KOLAR I PESMA PANONSKE RAVNICE

NAŠA PRIČA: LJUDEVIT KOLAR I PESMA PANONSKE RAVNICE

Postoji na Jutjubu izvanredan video-klip Selo u ravnici Ljudevita Kolara iz Novog Sada, a malo je reći da je u stilu Milana Prunića ili Zvonka Bogdana. Snimak ima zahvalan broj pregleda s obzirom na to da se radi o, široj javnosti nepoznatom autoru. A da to ne bi tako i ostalo, za čitaoce portala www.vojvodjanske.rs otkrivamo ko je ovaj gospodin.

Ljudevit Kolar, nasmejan ulazi u 70- tu godiu života. Novosađanin sa Telepa. Sa 5,5 godina počeo je da svira harmoniku u muzičkoj školi gde naglašava uticaj svojih nastavnika, pravih pedagoga. Kasnije se bacio na električnu gitaru i rokenrol i sanjao (tada uglavnom mnogima nedostižni) svoj prvi model ,,fender’’ gitare. Pamti da je na svoje časove u Zmaj Jovinoj gimnaziji dolazio je nenaspavan nakon nastupa sa svojom grupom. Ali, bilo je to neko lepo vreme, vreme buđenja i mladosti, kad je imalo šta da se otkriva, kad su rokenrol i neprihvatanje nametnutih stereotipa za neke mlade ljude bili istinska misija i način života. Vreme kad je imalo u šta da se veruje, da se (do)sanjaju neostvarene želje.

Sem što se srdačno smeje, gospodin Kolar po lepom pominje svoje drugove iz benda ali i profesore. Tako, npr. sada zvuči kao anegdota da je kod strogog profesora u vežbanku srpskog jezika, kao slobodnu temu, iz čistog straha da ne napiše ništa, napisao pesmu slobodnog stiha kako kaže, ,,u stilu Vaska Pope’’. I da za nju dobije ocenu 2+, usput dobrano zbunivši profesora koji baš nije mogao da mu da jedinicu. Ali pesma zato ubrzo dobije novu publiku među drugovima iz razreda, ali i treću nagradu na konkursu čuvenog jugoslovenskog Časopisa ,,Zmaj’’. Potom je po svoje rolšue kao nagradu morao da otputuje vozom u Beograd, zajedno sa profesorom. Ovo govori da mlad i neopterećen čovek može da iskorači iz ustaljenog šablona čak i kad nije svestan svojih mogućnosti. Mada, kaže da ponekad čovek čak i oseti kad je nešto genijalno, a genijalno je kada radikalno menja svet. A kad si mlad, i kad za uzore imaš Bitlse i Šedouse, samo ti je nebo granica.

Autor je ovu nagrađenu pesmu izgubio prilikom poslednjeg renoviranja svoga doma, ali ima oko tridesetak pesama koje bi želeo da muzički obradi i sačuva, što traži angažovanje i vremena i novca, i usaglašavanje svoje vizije sa svojim saradnicima.

Pesma sa Jutjuba Selo u ravnici koju vokalno donosi Siniša Milić a u aranžmanu Zoltana Gajdoša, a koja zvuči gotovo kao neka himna Vojvodine, predstavlja jedno muzičko smirenje ritmova Ljudevita Kolara, ali i nekoliko decenija dugo putovanje, ili bolje reći, plovidbu po Panonskom ali i drugim morima, i svemu onome gde nas život nevoljno baca. Jer, čovek uvek ima iskonsku potrebu da stvara, da se kreativno izrazi, da ostavi trag svoga bitisanja, pa se svakako nadamo da će naš sagovornik ostvariti i ovaj delić svoga sna, kao što je (kasnije od željenog trenutka) ipak nabavio ,,fender’’ gitaru.

Takođe, znajući koliko je izvorna tamburaška muzika važna za celo panonsko područje, naš sagovornik Ljudevit Kolar podvlači da se u poređenju sa drugim susedima, (npr. u Hrvatskoj postoji preko 400 tamburaških orkestara) u Vojvodini ne pridaje dovoljan značaj negovanju ovakve muzike, te da bi time trebalo da se bave stručnjaci, a da se prilika pruži već i dečjim tamburaškim sastavima kako bi to imalo jedan kontinuitet, a ne da bude ad hok pojava. I da muzika i umetnost uopšte budu vesnici brisanja razlika i podela među ljudima, a da se, gde god je postojala tuga i patnja, ljubav useli u ljudske duše. Jer Vojvodinu čine i roda i lasta, i salaš i prašnjavi put, i đeram i lagano prostiranje zvuka tambure, ali i osećaj u srcu da nam je ovde dom! I ovde, i u pesmi.

 V.Raonić,

uz zahvalnost mom novom prijatelju, Ljudevitu.

Author Image
В. Раонић
%d bloggers like this: