Тог дана је у школу по мене дошла мама. Значи, могу успут да добијем слаткиш или сладолед док мама буде пазарила за ручак. Тата ме увек само стрпа у кола па правац кући. Киша само што се истутњала па сам трчкарао и прескакао барице. Изненада мама рече да ћемо свратити код нашег фризера Пеђе да ме подшиша. Узјогунио сам се јер је то ритуал на који ме увек води тата.
„Мааама, а могу ли други пут“, пекмезио сам се.
„Ма подшишаћеш се данас јер сутра идемо код твог друга Луке на рођендан! Ред је да мамин велики синак буде уредан. А знаш да увек буде и пуно фотографија из играонице! Зашто не би био на њима леп, јер ти и јеси мамин лепи дечак“, није попуштала мама.
А и ти одрасли! Ништа не питају, као да смо шаховске фигуре! И не занима ме како ћу изгледати на туђим сликама! Кењкао сам, молио, закерао и невољно стигао у салон. Шишање сам намерно ометао склањањем главе од маказа. Осећао сам се јадно. Издао ме тата препуштањем наших мушких работа другима!
И фризер Пеђа и мама уложише напор, али, ја сам до краја био подшишан! И уплакан, и преко тога су се још залепиле боцкаве длачице. Општи бедак! Дурио сам се и гледао искоса излоге на путу до куће. Осећао сам се го, осрамоћен, око главе ми је чудно пиркао ветар. Баш није мој дан… И одједном спазих како прска вода из барица на тротоару. Потом и роза гумене чизмице које то раде. Беше то другарица из моје школе, код друге учитељице. Мама је води из школе као и мене. Озарена је што брчка по води. Њенe локнице боје маслачка поскакују на ветру.
Код куће сам смандрљао ручак. Нисам био вољан за ћаскање, све ме је некако болело. Дограбих домаће задатке – у Буквару смо били већ прешли азбуку. Узех да разматрам писана слова. Некако су имала увојке, као данашња девојчица чије име не знам. На које ли слово почиње њено име? Зауставих сам се на слову – У. Одлучих да је зовем Уна. Одговара јој. Некако је јединствена, неустрашива пред оним барицама. Једна, једина. Уна.
Уђе тата и објави да је време за спавање. Убрзо положих подшишану главу на меки на јастук. Размишљах о озареној девојчици. Ускоро на мене почеше да падају роза перца… ми милују образе… И миришу некако угодно: на – шећерну вуну и пенасте бомбоне…
Затим сам сањао нов сунчан дан: скакућем ка школи и хватам свој одраз у излозима. Гледам задовољно свој фриз и замишљам „Уну”. Ако наиђе, хоће ли ме погледати?! А тек ако дође код Луке на рођендан, па се и упознамо и будемо на истим сликама.
За Војвођанске Весна Раонић
You must be logged in to post a comment.