Na nekadašnjoj periferiji Novog Sada, iza nekadašnje Kisačke kapije, od davnina živele su ciganske porodice. U početku, one su stanovale u zemunicama i pletarama, na svoj ciganski način. Ali, između dva rata, ova Ciganmala se postepeno pretvarala u stalno naselјe, jer su njeni stanovnici prestali da budu “čergari”. Na ovom mestu su nicale male kuće od naboja i čerpića, pokrivene crepom. U sobama je bilo redovnog nameštaja, a kreveti sa postelјinom. Po tome, ova “mala” je već počela da liči na seoska naselјa, a njegovi stanovnici su stekli pravo građanstva pod nazivom “domaći Cigani” ili “Pokućari”.
Nekada davno, govori cigansko predanje, Bog je ratovao sa Ciganima. Bio je lјut što su pojeli svoju crkvu koja je bila napravlјena od sira. A Cigani bi i samog Boga pojeli, da je bio od sira. I za kaznu ih je Bog iz njihove postojbine Indije raselio po čitavom svetu. I nikada nisu mogli da se uklope u život sa drugim narodima. Uvek su večito siromašni i prezreni. Torbarili su, vodili mečke po vašarima, s čudesnim smislom pevali i svirali, tesali korita i varjače, putovali i krali konje i sve ostalo. Ova uglavnom pravoslavna ciganska naseobina je davno naselјena. Tu su im živeli očevi, dedovi, a nekima se pamte i pradedovi. Dakle oni su stekli ovde puno pravo zavičajnosti i ne spadaju u red Cigana “lutalica”. Naš svet ih je zvao “domaćim” Ciganima. Duva “ćorava Anđelija” kao pomama. Sitne pahulјe brišu po licu. Vazduh sav se zamaglio, hladan i oštar para nozdrve. Jednom utrinom, odmah pored Almaškog groblјa džombastom, iskvarenom putu, otvrdlom i izdublјenom dolazi se do Ciganmale. Vide se nekoliko malih poluporušenih sirotinjskih kućeraka. Krovovi od trske, nisko spušteni, skoro su uvučeni u male uzdignute brdine zavejanog snega. Na vrhu, iza skoro nevidlјivog dimnjaka, kao mlaz, izbija tanak stub crnkastog dima. Nekoliko odrpanih malih dečaka trčkara bescilјno, zgrčeni i uvijeni u dronjke i bolećivi.
Stojimo pred Ciganmalom.
Ispred male uske neuredne uličice, raštrkane na jednoj uzvisini ciganske male. Niske krovinjare, bedne sirotinjske kolibice, pružaju se porazbacane po vrhovima ovog oniskog brežulјka, zaokružene debelim naslagama snega i zaleđenim baruštinama, koje u proleće daju izgled nekog većeg jezerca. Male kuće podignute od trske i obleplјene ilovačom, daju izgled male ribarske kolibice. U nekim kućama su kreveti zastrti belim, izvedenim čaršavima, a jastuci nabrekli od perja, uzdigli se do gredica. Na ormariću je razna staklarija, a na stolu ručni radovi. Ponegde visi staromodni luster iz doba petroleja, a po zemlјi prostrte krpare. Tako namešte sobe ne zaostaju po čistoći iza selјačkih soba. U vrh sobe je ikona domaćeg patrona, a ne slave svi Cigani Petkovaču, ima koji slave o Sv. Đurđu i Sv. Arhanđelu. U kući svete vodicu, a u crkvu nose šarama ukrašene sveće. Cigani vole svoju veru, a svečare slave svečano i bučno. Iako žive vanbračno, te ne podležu ni zvaničnom razvodu braka, retki su slučajevi poligamije. Ciganke rađaju mnogo dece, ali su im deca umirala večinom u prvoj godini. Žive po zadrugama, a “žene” se i “udaju” veoma mladi. Muškarci su većinom “džambasi”, trguju konjima, a mlađi odlaze u svirce, retko na zanat. Ciganke sa cegerom, a još ranije sa velikim šarenim torbama o ramenu odlaze svakodnevno u varoš, da nešto naprose ili izvračaju, a većinom da nešto iščeprkaju na đubrištima. Neke prodaju mašnice, đubrenjake, drvene stolčice i sl. Ali ne prodaju korita. To spada u nadležnost Cigana koritara koji stanuju na Slanoj bari.
Za vojvodjanske.rs piše: Zoran Knežev
Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom novogodišnjem popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337