O čuvenim novosadskim svadbama, koje su se dugo pamtile i prepričavale, nema skoro nikakvog traga, pogotovo pismenog. Ostale su retke fotografije i objave u staroj novosadskoj štampi, ali imamo tu sreću, da je pokojni Živko Marković pisao na tu temu. Zahvalјujući njemu, mnogo će lakše biti ispričati priču o “svadbarskim sokacima…novosadskim”.
Broj svadbi u Novom Sadu je naročito porastao posle 1860. godine, nakon Bahovog apsolutizma, kada je dato više slobode narodnostima u Ugarskoj. To su naročito iskoristili Srbi, jer će od svadbenih veselјa praviti nacionalne parade. Prosto su se Novosađani nadmetali, a time i razmetali, ko će u svatovima imati više zvanica i fijakera, jer se po broju zaprega cenio jedan takav porodični događaj. Kako je srpski barjak bio zabranjen u svim javnim manifestacijama, a posebno političkim, ipak se u svadbenim prilikama ovo tolerisalo, ali samo kao uska trobojka, koja nije mogla da privuče osobitu pažnju. Međutim, ona je ovde višestruko upotreblјavana, jer je stavlјana svagde, tako da je vidno eksponirana kao perjanica. Naročito su je stavlјali konjima na oglavine, kočijašima o kamdžije, zvanicama oko ruzmarina i kumovskih sveća, svircima oko tambure, a posebno bi sa njom ukrasili deversku košulјu, odnosno devera, koji je morao, da bude više nakinđuren i od samih mladenaca. Od cele muzike, najviše je bio privilegovan gajdaš, jer je imao prava da sedi pored kumovskog kočijaša, koji je naročito bio ukrućen i dostojanstven jer je na glavi imao okrugli crni polucilinder sa rozetom, belu košulјu i otvoreno plavi kaput sa žutim dugmetima, na čega je naročito bio ponosan, kao i na bele rukavice. Inače svi su bili udešeni i vrlo pompezno bi otišli na venčanje, a zatim bi po modi onog vremena, bez dreke i galame napravili krug kroz neke ulice, isto kao i popodne, kada sa udavačom pođu mladoženjinoj kući.
Najsvečaniji trenutak bio je u crkvi, kada bi se pevalo “Isije likuj, i rodi sina Emanuela”, a u mladoženjinoj kući dizanje zdravice, koja je naročito bila nakićena u doba nacionalnog romantizma 60-tih i 70-tih godina XIX veka. Prvu zdravicu obavezno je dizao venčani kum, obraćajući se sa čestitkom mladoženjenim roditelјima, zatim ostalim gostima i na kraju mladencima, sa želјom “da u životu imaju dosta čaša i dece, jer toga kod Srba nikad nije dosta u kući”, a na kraju, obično bi se nazdravilo i nekom od slovenskih vladara, naročito knjazu crnogorskom, dok bi se retko ko setio “svetlog ćesara”, a najmanje ugarskog palatina u Pešti. Zdravica je uvek išla posle pečenja i pila se naiskap, a jedan od najbolјih svatovskih nazdravičara u Novom Sadu u prvoj polovini XIX veka, bio je Vasa Janković, a u drugoj, čizmar Sava Stojković, zvani “Klepetuša”, dok je od selјaka nešto kasnije kao takav važio, Aca Ević iz Salajke.
Širom cele Vojvodine, pa i još dalјe, po tome je bio poznat književnik Stevan Vjedi Popović, za koga je Jovan Skerlić rekao, da je smatran za najbolјeg i najduhovitijeg srpskog govornika svog vremena. Zbog te svoje osobine, preko trideset puta bio je kum, što ga je naravno i koštalo, jer ići u svadbu i biti osoba, kojoj će se tu najviše ugađati, nije bilo ni jeftino, a ni mala stvar. Kako je dugo govorio i rado slušan bio, on je često bio na meti konfidenata, tj. policije, koji bi se čak i tu pojavlјivali, jer su se bojali nekih političkih govora, ili dvosmislenih aluzija. Međutim, u ovakvim prilikama, Stevan Vjedi Popović, ni takvim nije ostajao dužan, ako ih primeti, vrlo diskretno bi im “zapušio usta”, nekom dosetkom, čime je stavlјao do znanja, da se njihovo prisustvo oseća u ovakvoj sredini. U tome je bio toliko “ubedlјiv”, da ga je kasnije advokat Ivan Ivanović, pozvao za korteša na izborima, jer je bio oduševlјen sa njegovom zdravicom, koju mu je on podigao, kada se oženio sa čuvenom novosadskom mirazdžikom Milkom Dunđerski, kćerkom Lazara Dunđerskog, jednog od najbogatijih lјudi tadašnje Ugarske, koji je nadaleko bio poznat i po pesmi “Sentomašu Lazo ej…”.
“Sto momaka, dvesta devojaka
Sentomašu, Lazo, hej,
Sentomašu, mali Carigrade, hej,
Lazo, hej.
U tebi se, Lazo, hej,
u tebi se sokolovi legu, hej,
Lazo, hej.
Sto momaka, Lazo, hej,
sto momaka, dvesta devojaka, hej,
Lazo, hej.”
Ta pesma je potekla od srbobranskih tamburaša, a odnosila se navodno na njega, jer je sa svojom porodicom imao izvesnih zasluga za Srbobran, u kome je rođen. Srbobran je nosio ime Sentomaš (Sv. Toma) do 1918. godine, a naziv je korišćen i tokom mađarske fašističke okupacije od 1941. do 1944. godine. Današnji naziv dobio je po šancu koji je tokom revolucije 1848/49. izgrađen za odbranu naselјa. U tom šancu borili su se dobrovolјci iz Srbije (pod vođstvom vojvode Stevana Petrovića Knićanina), pa je nazvan “srbijanski”, a kasnije “srbobranski”. Ova pesma bila je jedno vreme zabranjena od ugarskih vlasti, zbog aluzija na događaje u buni 1948/49. godine, ali je ipak po kućama pevana, obično od glumaca Srpskog narodnog pozorišta, za koje se govorilo da su bili “u svakoj čorbi mirođija”.
Za vojvodjanske.rs piše: Zoran Knežev
Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom novogodišnjem popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337