Jedne večeri Mesec odluči da se samo na čas pokaže svetu. Kao da je želeo malo osame, čim se pojavio prvi oblačak on se ćutke sakrio iza njegovog belila. Na livadi, na laticama noćnog cveta budila se jedna leptirica. Trljala je svoje oči, čistila krila, rasanjivala nožice. Raširila je antene i podigla glavu. Poletela je kroz polje. Kad kad bi sletela na poneki cvet, kad kad bi pomislila da vidi zvezde. Poskakivala je po travkama, odbacivala se skoro skroz do neba. Plutala je po večernjem povetarcu zamahujući lagano krilima kroz letnji vazduh.
Na jednom dođe do kraja polja i bi joj čudan miris rastinja koje srete po kraj puta. Vrtela se i vrtela, Meseca nigde na vidiku nije bilo. Hoće li nazad ili će dalje? Još samo malo da razigra krila.
Iz daljine dobi poziv. Nije mogla da ostane ravnodušna. Nešto ju je dozivalo. Nešto toliko svetlo i lepo. Ona oseti kako joj toplota prekriva telo. Približavala se, čas trkom, čas polako. Letela je tamo vamo. Kako je bila sve bliža, srce joj je sve više lupalo. Iskra iz daljine ju je mamila i zvala. Kada je prišla sasvim blizu, sva zadihana letela je u krug oko čarobnog svetla. Zagledala je treperavu iskru koja je gordo stajala u njegovom središtu. Pomalo se postidela i zacrvenela. To je ljubav, pomislila je leptirica. I tako sva uzdrhtala i preznojana, ona odluči da svoje male usne iskreno ponudi uličnome svetlu. Zatvorila je oči i skupila krila.
Kad na jednom dunu strašan vetar, gurnu oblak i otkri mesečev nebeski sjaj. Svetlost bljesnu u hiljade malih zvezda. Kandelaber se zatrese. Leptirica brže bolje polete prema polju. Ove noći shvatila je, vetar joj je spasao glavu.
Za vojvodjanske.rs piše Irma Mikeš