U godini kada gotovo da nema žitarice, uljarice, voća, povrća, koje nije cenovno podcenjeno, valja sirovincima razmišljati o prelasku u – preduzetnike.
Činjenica je da su 2011. godina i eventualno 2012. (zbog suše) bile poslednje godine sa relativno visokom cenom primarnih ratarskih proizvoda. Od tada cene su manje-više u padu i on je sve izraženiji.
Ratari su godinama već tradicionalno niske cene kukuruza i pšenice “krpili” prihodom ostvarenim u proizvodnji uljarica – soje i suncokreta. Šećerna repa se takođe ovde ubraja, ali sa 50.000 hektara nije dominantno mesto za ovu priču.
Niska cena voća
Ali taj period je za nama. Već sa berbom jagoda, čija je cena prepolovljena u odnosu na prošlogodišnju, naslućivalo se šta očekuje proizvođače voća. Isto se desilo i sa višnjama i trešnjama. Dobar deo maline nije ni obran, što se desilo sa većim delom kupine. Od ranog voća jedino su se kajsije mogle podičiti cenom od 70 din/ kg, ali retki su voćnjaci pod tom vrstom koji su izbegli prolećno izmrzavanje. Bogat rod šljiva, krušaka i jabuka, samo je oborio njihovu cenu.
Tek je iluzija očekivati da će otkupljivači biti milosrdni i da će na paore gledati kao na partnere, a ne kao puke sirovince. Milosrdna bi trebalo da bude država preko podsticaja i pomoći selu, ali ona to nije. Kad se sve svede i te kako je mera ruralnog razvoja bilo “14.000 po hektaru” i to na vreme. Em’ su subvencije i različiti vidovi podsticaja smanjeni, em’ kasne, sada se to već računa u godinama.
Ko će onda opstati u isključivo ratarskoj proizvodnji?
Svakako oni koji su se dohvatili principa “jedan baba, dva sina, tri traktora, i 1.000 hektara”. Naravno, ako se nisu preinvestirali. A nisu retki koji su početkom 2000. kupovali savremene traktore i kombajne, uz visoke kamate, računajući na dugoročno visoku cenu ratarskih kultura. Za ovu trku sa niskim cenama, kako godine prolaze, potrebno je sve više i više oranica.
Retki su oni koji mogu da ih obezbede, kao i da kupe savremenu tehniku koja će smanjiti troškove proizvodnje po jedinici površine. U vrlo sličnom položaju su proizvođači voća i povrća koji su samo sirovinci za prehrambenu industriju ili “ovce za šišanje” raznih prekupaca. Iako situacija izgleda kao bezizlazna, ona to nije dok bezilaznost ne prihvatimo kao činjenicu.
Gerila marketing
Kada sve saberemo i oduzmemo, proizvođačima ostaje gerilski pristup. Teorijski, dosta toga se može naći u knjigama o gerila marketingu, a kvalitetnog materijala ima i na internetu.
Ako hoće da opstanu, proizvođači sirovina bi trebalo da postanu preduzetnici. To mogu postati u okviru porodice ili kroz neki vid udruživanja gde bi se posao podelio. Pri tome su svi svesni one naše kletve da su u partnerstvu dvojica već suvišna. Ali ta prepreka se mora preskočiti. Potom je potrebno definisati cilj koji bi morao da bude krajnji proizvod, ne poluproizvod. Obratiti pažnju na sva četiri elementa marketing miksa: proizvod, cena, distribucija, promocija.
Najbolje bi bilo kada bi proizvod imao uporište u navikama potrošača. Zdravstveno bezbedan. Proizveden po tradicionalnoj recepturi. Sertifikat koji bi ga pratio svakako bi dobrodošao. Cenu bi trebalo formirati na bazi platežne moći ciljne grupe.
Cena može značajno biti smanjena izbegavanjem prodaje u velikim trgovačkim lancima. Za ovaj pristup distribucija, koja je poželjna, je prodaja na zelenim pijacama u okviru objedinjenih štandova bliskih proizvođača, u specijalizovanim malim radnjama, kojih je sve više, kao i direktnom dostavom.
U gerila pristupu promocija nije skupa, ali je potrebno biti vredan i strpljiv. Evo samo delimičnog spiska koji se alati mogu iskoristiti u promociji proizvoda: internet prezentacija, blog, društvene mreže, mejling liste, plakati, flajeri, sajmovi, besplatni mali oglasi, besplatni mali uzorci.
Udružen rad za zajedničko dobro
Mnogi proizvođači će u ovim poslovima potražiti asistenciju i zato je potreban udružen rad za zajedničko dobro. Nije slučajno na svim kontinentima rasprostranjen pristup – “Misli globalno, kupuj lokalno”. Potrošači su već zasićeni uniformisane, neukusne hrane. Vode računa i o tome da u organizam unose što manje ostataka pesticida, aditiva i antibiotika. Sve to “navodi vodu na vodenicu” malih proizvođača.
Kupovina na kućnom pragu
Potrebno je što je više kupovati od lokalnih proizvođača. Kupovina na pijacama od proizvođača, a ne i prekupaca. Kupovina u malim prodavnicama lokalnih proizvoda. I na kraju kupovina “na pragu seljaka”. Valjalo bi sa proizvođačima uspostaviti dugoročan odnos. Ali samo sa čestitim. Nepoštenim treba skrenuti pažnju na to. Evo nekih od primera. Put od Fruške gore ka Irigu. Lepo dizajnirane tezge. A pola robe sa kvantaša u Novom Sadu. Jarak u Sremu. Desetine prikolica pune lubenica. Kada priđeš da kupiš – skuplje nego ispred tvoje zgrade. Zabačeno selo u planini. Za kajmak traže kao na pijaci u Zlatiboru. A gde je tu prevoz, pijačarina, vreme potrebno da se proizvod proda? O svemu ovome bi trebalo voditi računa. Fer odnos mora biti dvosmeran.
Izvor: Agroklub