Пас, мачка, распевани папагај или хрчак постају чланови домаћинства мештана града којим се испуњава потреба за дружењем, љубављу, али и показивањем, наводи „Политика“.
Пре десетак година по Бановом брду, негдашњој периферији Београда, смуцао се један авганистански хрт бескућник: аристократски отмен пас скуп као брушени драгуљ, тешко га је пронаћи и у узгајивачницама, али га је неко, свеједно, избацио из дома и срца. Клонио се људи, што је било поуздан знак да их је добро упознао… бар неке од њих! Душевни, које је гризла савест без сопствене кривице, питали су се ко је имао толико пара да га купи и толицно душе да га избаци из стана? И да ли је био кућни љубимац, или тек статусни симбол? Онда је напрасно нестао! Оставио је за собом танушну наду да га је нека добра душа, ипак, усвојила…
Судбину несрећног авганистанца код нас сваке године подели најмање десетак хиљада његове лајаве сабраће, само што је његов усуд био видљив, и зато упечатљив.
Пас је изабрао човека
Та бешчасна епизода указује да би људима који се одлуче за држање кућних љубимаца требало препоручити да читају дела Јесењина, Шопенхауера, Де Гола и осталих славних поета, филозофа и државника који су писали о суштини нераскидиве љубави човека и животиња.
Али, ово није прича само о кучићима, иако су се они први угнездили у срцима својих двоножних пријатеља, сапутника и сапатника.
Конрад Лоренц, добитник Нобелове награде за медицину 1973. године за истраживања из области бихејвиоризма (или понашања) животиња и људи, забележио је ономад: „Необично ме радује, чак уздиже чињеница да је једино пас пришао човеку непосредно, док су све остале животиње припитомљене посредним путем. Пас је изабрао човека, човек пса, и то траје.”
Том приликом мудри нобеловац није одговорио на вечито питање – да ли је пас тада начинио катастрофалну грешку? Али, остаје сазнање да је вук био прва животиња која је почела да живи с људима, и уз њих. Због тога је и људска љубав према псима најчвршћа и најтрајнија иако не могу да се једу, шишају и музу, нити да обављају тешке физичке послове. Тек доцније су почели да припомажу у лову, у чувању огњишта и стоке, а одскора и као водичи, „цариници” и спасиоци, физикални и психотерапеути, за децу и најдраже играчке, док су за родитеље најбоље „бебиситерке”. И то без шићарџијских примисли, само за прегршт љубави.
У једној од својих збирки прича о највернијим човековим пријатељима професор Ратко Божовић је записао и да кућа на селу није дом ако крај ње не лаје пас. Сваки честити сељак потврдиће ту његову мисао.
У стопу их прате мачке! Али, оне су, несрећнице, преживеле суноврат од божанства древног Египта, где су припитомљене па до презрених парија неких савремених култура. Мачке прати и несрећа да не смеју бити ни близу алергичних, посебно астматичних болесника.
То важи и за пернате љубимце, али њих ионако нико не држи у крилу, нити их мази. Нико са сигурношћу не зна када су птице „припитомљене“ и када су постале украс људског дома. Зна се једино да су у наше крајеве дошле са Турцима, осведоченим орнитофилима (птицољупцима), с којима су из Средње Азије у Европу пристигле и гугутке, рашириле се старим светом, одомаћиле се, и остале. Неко ће се запитати шта је с кокама, гускама, паткама, или ћуркама? Ништа. Оне јесу корисне домаће животиње, понекад им по селима надевају и имена, али ретко кад се уселе у стан и стекну почасни статус „члана домаћинства”.
Међу злосрећним љубимцима су и коњи који са људима искрено другују око пет миленијума! Њихова мука је у томе што су сувише „кабасти” да би се врзмали по стану или кући. Зато, чак и кад им најбољи другар у шталу уведе централно грејање, а уместо сламе подастире вунене тепихе, то није то, није „кућна варијанта”.
Када не може коње, овдашњи живаљ по становима држи све и свашта: од белих мишева, пацова, хрчака, зечева, ласица, лисица или лемура… све до мрава, паукова, шкорпија или прилично опасних рептила, отровних гуштера, змија и алигатора, од веселих златних рибица, па до крволочних пирања.
Заправо, и не зна се колико кућних љубимаца обитава по урбаним или руралним деловима Србије. У престоници, на пример, „чиповано“ је тек око сто педесет хиљада њих, а уз процену да би их морало бити бар још толико. Или, сваки пети Београђанин стан или кућу, живот и љубав дели с некаквим мезимчетом, што и није тако лош просек!
С друге стране, човечанство се дели на оне који воле животиње, оне који их мрзе и на равнодушне, уз важну подгрупу људи који их се плаше. Мрзитељи су најопаснији, мада ни уплашени нису безазлени. Јер, више је злочина почињено из страха, него због мржње. А тако је и у животињском царству: не рачунајући предаторе, већина напада паса на људе збила се из страха, због осећаја угрожености, а не због пуке агресивности.
Извор: „ Политика“