U novembru 1918. godine istorijski događaji u Vojvodini razvijali su se vrlo brzim tempom. U tim svetlim danima oslobođenja Srpske Vojvodine, Srpski narodni odbor u Novom Sadu bio je veoma aktivan. Može se slobodno reći da je njegova najveća zasluga što su se Srbi, zajedno sa svim ostalim narodnostima naših krajeva, opredelili listom za Kralјevinu Srbiju.
Istorijskim odlukama Velike narodne Skupštine u Novom Sadu, na kojoj je 25. novembra 1918. godine, proglašeno otceplјenje ovih krajeva od Austrougarske i njihovo prisajedinjenje Kralјevini Srbiji, prethodili su mnogi drugi značajni događaji.
Tako je Srpski narodni odbor u Novom Sadu, već 3. novembra, u svom prvom proglasu za narod ustanovio da je strahoviti Svetski rat oborio nečovečno shvatanje da jači može vladati nad slabijim i uzdigao demokratsko načelo da svaki narod ima prava da upravlјa svojom sudbinom. U proglasu je još rečeno da će Srpski narodni odbor doprineti Srbima i ostalim Južnim Slovenima u ovim krajevima da ostvare svoja prava. Sazvaće slobodno izabranu Veliku narodnu skupštinu pa neka ona odluči o sudbini Vojvodine. Drugim proglasom za narod, od 7. novembra, Srpski narodni odbor je požurivao sve vojvođanske gradove i sela da izaberu narodne odbore i narodne straže. Tim proglasom pozvani su svi odbori da privremeno priznaju za svoga predstavnika Srpski narodni odbor.
Kada su narodni odbori bili organizovani u Bačkoj, Banatu i Baranji objavlјen je 17. novembra 1918. godine, ponovo štampani proglas za Srbe, Bunjevce i ostale Slovene sa uputstvom da izaberu poslanike za Veliku Narodnu Skupštinu, koja će se sastati u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, da slobodno, po svojoj volјi odluči kako žele da se opredele Srbi, Bunjevci i ostali Sloveni u ovim krajevima.
Prvi zraci slobode bili su već osvetlili dubinu duše, a saziv Velike Narodne Skupštine niko nije tražio, već se on jednostavno sam rodio, spontano, u narodu i narodnim odborima, stvorivši krilaticu: “Nek sam narod, na svojoj Skupštini, odluči kuda će i s kim će”. Veliko načelo samoopredelјenja naroda dobilo je ovde svoju najizrazitiju potvrdu, a izborni red za biranje poslanika uneo je “punu svetlost slobodoumlјa, kojim su bili zadojeni tadašnji narodni prvaci Vojvodine”.
Srpski narodni odbor je ustanovio da pravo glasa za izbor poslanika ima svaki muški i svaki ženski član jedne opštine po napunjenoj dvadesetoj godini starosti. Svaki birač, bio on muškarac ili žena, može biti izabran za poslanika. Poslanici se biraju po opštinama, a na svakih hilјadu stanovnika bira se jedan poslanik. Ako broj stanovnika jedne opštine pređe 500 ona bira još jednog poslanika. Opštine ispod 200 duša ne biraju poslanike, ali njihovi stanovnici imaju aktivno i pasivno biračko pravo u najbližoj, susednoj opštini. Za poslanike su se mogli birati i članovi drugih opština. Izbori su se imali obaviti od 17. do 23. novembra, a i u nedelјu 24. novembra 1918. godine, pod uslovom da izabrani poslanici stignu na Veliku Narodnu Skupštinu na vreme. Izborni red je bio toliko uviđavan da je izborne odbore uputio u parohijska zvanja crkvenih opština, pravoslavnih, katoličkih i evangelističkih, da bi se uverili koliko koja opština ima stanovnika i istovremeno koliko birača. Izbornim redom je preporučeno da se narodni poslanici biraju, ako je dakako moguće, jednoglasno i da se za poslanike biraju lјudi koji su po svome radu najugledniji i koji će istinski zastupati volјu svojih birača. Na izborima nema nikakvih izaslanika niti zastupnika vlasti. Jedino predsednik Srpskog narodnog odbora, u svojstvu izabranog predsednika, izdaje, prema potrebama, naredbe kojima se svi moraju pokoravati kako bi birači već time pokazali da je narod zreo da odlučuje svojom sudbinom. Iz izbornog zakonika ispisuje se punomoć svakom poslaniku posebno. Izborni proglas na kraju naglašava: “Budimo složni i posvedočimo pred kulturnim svetom da smo dostojni slobode!”
Očekivanja Srpskog narodnog odbora su se ispunila u punoj meri. Ni sa koje strane Vojvodine nije javlјeno za bilo kakav izborni nesporazum, a još manje za neki protest protiv izbora. Narod se oduševlјeno odazvao ovom istorijskom pozivu, a 211 opština Bačke, Banata i Baranje poslalo je, sa punomoćima, 757 narodnih poslanika u Novi Sad da, 25. novembra 1918. godine odluče o sudbini Vojvodine.
Sastanak Velike Narodne Skupštine u Novom Sadu protekao je u savršenom redu, iako sa velikim nacionalnim oduševlјenjem i zanosom.
Skupštinu je otvorio, u dvorani nekadašnjeg hotela “Sloboda”, prota Jovan Hranilović. Međutim, kasnije, posle obavlјenih skupštinskih formalnosti on je predsedničke funkcije predao članu predsedništva dr Ignjatu Pavlasu. Izbor predsedništva Velike Narodne skupštine izvršen je jednoglasno. Za predsednika su izabrani: dr Babijan Malagurski, advokat (Subotica), dr Slavko Miletić, lekar (Vršac), dr Ljudevit Mičatek, advokat (Novi Sad), Stevan Mihaldžić, prota (Kišfaluba (Branjina)), dr Ignjat Pavlas, advokat (Novi Sad), Božidar Popović, prota (Vršac), Pavle Tatić, novinar (Novi Sad) i Jovan Hranilović, prota (Novi Sad).
Za sekretare su izabrani: Mita Đorđević, direktor Srpske više devojačke škole (Novi Sad), Dušan Tušanović, štampar (Novi Sad), dr Jovan Latinčić, advokat (Novi Sad) i dr Dušan Bošković, advokat (Pančevo).
Skupština je izvršila verifikaciju svih 757 poslaničkih punomoćja, a među poslanicima je bilo 628 Srba, 34 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin, 3 Šokca, 2 Hrvata, 6 Nemaca i 1 Mađar. Među poslanicima je bilo i sedam žena. To su : Milica J. Tomić (Novi Sad), Mara K. Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski, Manda Sudarević (Subotica).
Glavni govornici na skupštini bili su istaknuti narodni prvak, dugogodišnji urednik novosadske “Zastave” Jaša Tomić i vođa subotičkih Bunjevaca Blaško Rajić.
Vođa najveće političke stranke onog vremena u Vojvodini, Jaša Tomić, govorio je oduševlјeno, saslušan sa najvećom pažnjom, iako vrlo često prekidan burnim odobravanjem cele Skupštine. Govorio je kao da je “vadio reči iz usta i srca prisutnih poslanika”. Čestitavši, prvo, kosovskim mučenicima oslobođenje on je rekao “da vidi na licima svih da su uzdrhtana”. Jer mi, rekao je, u ovoj dvorani nismo sami. Tu je sa nama petstogodišnja istorija srpstva, dosta tužna, a sad ozarena i nasmejana. Tu su veliki mrtvi naši, duh njihov. Snežne bele pahulјice udaraju u prozore ove dvorane, a u njima je duh onih koji se nisu još rodili, tu je duh budućnosti naše!
Pošto je citirao zatim stihove velikog čika Jove Zmaja, Jaša Tomić se zapitao:
Kuda da se odlučimo?
Srce i pamet nam kažu da se priklјučimo Kralјevini Srbiji. Ima i uglednijih i kulturnijih država od Srbije, rekao je tom prilikom Jaša Tomić, ali ni jedna nije danas tako omilјena kao Srbija. Kada raskrvavlјena Srbija na velikom divanu bude tražila krv svoje krvi i kosti svoje kosti, može li i sme li biti države koje će je odbiti?
Slična je i krv Bunjevaca, Šokaca, Slovaka, Rusina i Hrvata. Najkraći i najbolјi put, zaklјučio je Tomić, za ostvarenje težnji Srba, Hrvata i Slovenaca vodi preko Beograda.
Za vojvodjanske.rs piše Zoran Knežev
Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/1258337