Sa lepim vremenom zaljubljenici u biljke koje se koriste u ishrani kreću u prirodu kako bi ubrali one za koje misle da su lekovite i jestive, a ujedno otkidaju grane određenih drveća zbog dekoracije prostora. Dešava se da pogreše i uberu „lažne” biljke, koje mogu da budu i otrovne zbog čega završe u ordinaciji lekara. Treba znati da sve biljke koje se svrstavaju u otrovne nemaju podjednak stepen toksičnosti, što zavisi od vrste i intenziteta aktivnih materija biljke. Kada se progutaju veoma otrovne biljke, izazivaju teška trovanja koja, ako se ne ukaže pomoć, mogu da dovedu i do smrti. Na sreću, mnogo je više biljaka koje sadrže otrovne sastojke koji su, ipak, manje toksični pa su i one manje opasne. Trovanja su najčešća u proleće i leto, kada mogu biti i masovna.
Profesor dr Slavica Vučinić, načelnica Nacionalnog centra za kontrolu trovanja Vojnomedicinske akademije, pojašnjava da ljudi treba da znaju da je na primer drvo tise celo otrovno, dok cvet bagrema nije toksičan, ali otrovnih sastojaka ima u celoj biljci.
– Do trovanja najčešće dolazi slučajno, iz neopreznosti ili neznanja, zamenom neotrovnih biljaka sa onima koje su toksične. Simptomi trovanja zavise od vrste biljke. Najčešće tegobe su mučnina, bolovi u želucu, povraćanje, nakon čega, usled izbacivanja sadržaja, dolazi do olakšanja. U težim slučajevima simptomi su različiti u zavisnosti o kojim se sastojcima radi. Pored gastrointestinalnih poremećaja može doći do otežanog disanja, vrtoglavice i mnogih drugih tegoba. Potrebno je potražiti lekarsku pomoć – dodaje dr Vučinić.
Ona napominje da se ljudi u želji da se hrane zdravo pribegavaju ishrani kojoj dodaju samoniklo bilje. Ali, mogu da pogreše tako što će zameniti pravu biljku lažnom.Jedan od primera je biljka mrazovac, koji se smatra i biljnim arsenikom. Mrazovac se često zameni sremušem, samoniklom biljkom, lukovicom širokih, jestivih listova, blagog ali prepoznatljivog mirisa na luk. Zato se ne savetuje da se bere bez dobrog znanja. Mrazovac sadrži antimitotik koji blokira mitoze sprečavanjem sinteze DNK. Kada se otruju njihovim konzumiranjem, ljudi prolaze kroz tri faze. Prvo se javljaju mučnina, povraćanje i proliv, a druga faza se javlja nakon jednog do tri dana i manifestuje se srčanom slabošću, aritmijama, bubrežnom slabošću, oštećenjem jetre, respiratornom insuficijencijom, poremećajima funkcije kostne srži, smanjenjem krvnih loza, posebno leukocita. Treća faza nastupa nakon pet do sedam dana s povećanjem broja leukocita, što znači da se pacijent postepeno oporavlja.
– U poslednjih nekoliko meseci u našem centru smo imali tri pacijenta zbog trovanja sa mrazovcem. Sva trovanja su bila teškog stepena, a na primenu intenzivnih mera lečenja završena su oporavkom. Registrovali smo i 11 trovanja u okolnim zemljama sa pet smrtnih slučajeva u proteklih nekoliko meseci, što ukazuje da se mora što pre skrenuti pažnja na opasnost od samoniklih biljaka u ishrani. Poslednjih godina, otkako se zna da je moćan antioksidans, sremuš postaje sve popularniji pa su greške sa zamenom drugim biljkama česte. Pri tome postoji razlika i u staništu sremuša i mrazovca. Dok sremuš raste u listopadnim šumama, mrazovac raste na livadama i obodima šuma, nikada u senci ili šumi – napominje dr Vučinić.
Naša sagovornica ističe da je lukovica sremuša duguljasta, uzana, obavijena prozirnim, belim ili žućkastim omotačem, a mrazovca je krtolasta, obavijena gotovo crnim, ljuspastim omotačem. Listovi su im veoma slični. Osnovna razlika je da jedino listovi sremuša, kada se protrljaju, imaju karakterističan miris na beli luk. Treba imati na umu da sremuš cveta u rano proleće, a mrazovac u jesen.
Izvor: Politika