ОТАЦ БРАНКО ЋУРЧИН БЕСЕДИО О ВИДОВДАНСКОМ НАСЕЉУ

ОТАЦ БРАНКО ЋУРЧИН БЕСЕДИО О ВИДОВДАНСКОМ НАСЕЉУ

Разговор о Видовданском насељу некада и сада уприличили су Месна заједница Видовданско насеље и Кутак за културу. О насељу је беседио свештеник Бранко Ћурчин а модератор програма је био вероучитељ Дејан Перишић. Разговор је организован напољу, пред улазом на базене Спортског центра „Слана бара” у четвртак, 25. јуна 2020. у склопу најаве празника Видовдана.

Сем предавања, најављено је спортско дружење, рингишпил и аниматори 28. 06. 2020. на спортском терену Мали Београд (Улица Емануила Јанковића и Александра Невског) где је осликана подршка браћи у Црној Гори. Позвани су родитељи са децом на дружење од 14 сати, којом приликом ће се малишанима поделити одређена количина лопти. Сечење славског колача и културни програм планирани су од 19 сати, код заветног крста у Видовданској улици.

Предавање оца Бранка било је одличан увод у свечарске дане, како мештанима овог насеља, тако и грађанима који су пожелели да чују нешто више о граду у ком живе. Најављујући оца Бранка, Дејан Перишић је истакао да се Видовданско насеље наслања на целокупну нашу традицију – духовну и народну. Сматра да је отац Бранко најпозванији да говори јер је ово било његова парохија. Такође отац Бранко води летописе те је уједно хроничар заједнице о којој брине. Написао је монографије о насељима Шангај и Слана бара где се сем чињеница, запишу се и детаљи из свакодневног живота који додатно осликавају атмосферу живљења.

Отац Ћурчин је захвалио Кутку за културу на организацији, нагласивши да је важно да негујемо културу сећања, јер ко нема прошлост, нема ни будућност. Зато каже, и ми треба нешто да надоградимо, створимо и оставимо млађима.

Видовданско насеље постоји тачно 100 година. Одлуком 20 Магистрата града, 1922. донета је одлука да се насели део града од око 10 хектара који је био утрина за напасање стоке, скупљање и вршидбу летине која није смела да се доноси у град због пожара. Плацеви су дати повољно уз кредит од 10 година. Претходно је ту била циглана, постојала је и пруга којом су коњи вукли земљу до циглане као и нешто кућа за изнајмљивање радницима. Радници су имали предност при добијању плацева а досељени становници су били највећим делом са Салајке. Уједно смо чули и одакле потичу Салајчани, да су дошли из околине једне речице (Szalai) код Балатона у Мађарској, те да су били чувени сточари. Најстарија њихова презимена су Рандељ, Пешкан, Пашћан, и данас заступљена у Новом Саду.

Ти први Салајчани су населили војну управу града, а постојао је и цивилни део. Заправо су се претходно као сточари спуштали Дунавом на чувени футошки вашар који је претеча новосадског сајма. Тако су видели да овде има места за њих а потом и дошли.

Како су потомци Салајчана населили Видовданско насеље, оно се културолошки наслања на Салајку. Били су вредни и на разне начине су анимирали градску управу да добију школу, пут итд., о чему постоји занимљива документација. Школа (сада огранак ОШ „Душко Радовић”) је у моравском стилу и уклапа се у то што је ушушкана управо на Видовданском насељу. Моравски стил школе припада деспоту Стефану Лазаревићу и његовом оцу Светом кнезу Лазару који су градили Раваницу, Каленић и друге манастире.

Отац Бранко је апеловао да се на школске лукове врати црвено-бела шаховница која је првобитно уклоњена при реновирању, јер је она мотив из немањићког грба и моравске школе градње. Такође су и љиљани мотив из немањићког грба, те не треба да наседамо на то што их други својатају.

Чули смо да је постојао пројекат за цркву на месту Пољопривредне станице а да су 1927. ископани артешки бунари за здраву воду. Интересантно је да је 1930. Темеринском улицом до моста долазио трамвај, а да је канал ДТД до 1959. био мањи, након чега је проширен.

Чули смо још много о културном и социјалном животу, о периоду Другог светског рата, политичком ангажману мештана и првом барјаку слободе са Видовданског насеља.

По некима од ових слободољубивих мештана сада многе улице носе имена а ми мало знамо ко су те личности. Није изостала прича ни о чувеном бувљаку Најлону, као ни занимљивости о некадашња чак три спортска клуба овог дела града, школском хору, итд. Остаје нам само да се радујемо уколико све ово стане у још једну књигу оца Бранка Ћурчина.

Author Image
В. Раонић
%d bloggers like this: