Ове године је обележено, скромно, колико су допуштале пандемијске прилике, век и по од покретања „Буњевачких и шокачких новина“ у Калачи и то у организацији хрватских мањинских институција у Војводини: Завода за културу војвођанских Хрвата и „Хрватске ријеч, наводи суботица.инфо . Међутим, Б. и ш. новине нису ни прве ни једине јужнословенске новине, које су излазиле у овим крајевима.
Мало је познато да је шест година пре покретања „Б. и ш. новина“ један млади суботички интелектуалац, Самко Манојловић (1844-1914), покренуо месечни лист „Љубав“. Подсећања ради, С. Манојловић је угледни српски првак из друге половине 19. века. Подигао је чувену палату Манојловић на Корзоу број 8. Оставио је иза себе двојицу родољубивих и високообразованих синова Владислава и Јована Манојловића, који су наставили његовим стопама. Добар познавалац суботичке штампе Јосо Шокчић назвао је С. Манојловића због покретања „Љубави“ „оцем српске штампе у Суботици“. Живот и дело С. Манојловића су проучили архивисти Историјског архива Суботице Зоран Вељановић и Татјана Сегединчев.
„Љубав“ је био јединствен месечник. Ручно је писан и умножаван. Супротно „Б. и ш. новинама“, које су имале широку програмску платформу и велики број сарадника, која се може окарактерисати као хрватска и југословенска, лист „Љубав“ је био подухват и штиво уског круга људи, углавном суботичких Срба, што се може закључити и по скромном тиражу и по садржају. Обиловале су наиме вестима о српској политичкој сцени у тадашњој Угарској. Нажалост, у Суботици је сачуван само један примерак ових новина, који потиче из Шокчићеве заоставштине. Чува се ван очију јавности, у Градском музеју Суботица и питање је да ли ће икада, поред других тобоже приоритетнијих суботичких месних листова, доћи на ред његова дигитализација.
Међутим, потпуно неочекивано, откривен је извор, који је бацио светлост на улогу овог српског интелектуалца у деценији, коју су обележили Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић и други представници војвођанских Срба. У питању је писмо Самка Манојловића од 1. новембра по старом, односно 13. новембра по новом календару 1866. вршачком адвокату Кости Гранчарском, које се тренутно налази у власништву писца ових редова. Садржајно гледано, ово писмо подсећа на коментаре, какви се могу данас наћи на друштвеним мрежама. Још није избледело сећање на снимање серије о прваку војвођанских Срба Светозару Милетићу у Градској кући. Стога се не чини сувишним осврт на С. Манојловића, који је од раних двадесетих пратио српску политичку сцену у Војводини не као пасиван сведок, већ као хроничар и коментатор, који је хтео оставити иза себе трајно сведочанство о свом времену.
Ради илустрације, вреди издвојити део Манојловићевог писма, који говори о дужностима народног посланика, односно о злоупотребама посланичког имунитета. Читалац ће лако уочити његову свевременску црту:
„Посланик има на сабору предлагања чинити, своје мисли развијати, и за оно, што за право налази, у границама могућности борити се, али му се не пристоји сабор обилазити, високо достојанство своје законодавца подкресавати, и код правитељства које је такођер само један фактор законодавства, клањасати и петиционирати. Тако ја схваћам положај парламентарних чланова, а тако га схваћају и иностране конституционалисте, с којих мњењама имадох доста прилике изближе упознати се.“
Манојловићево писмо представља важан историјски извор непроцењиве вредности. Оно није само сведочанство о младалачком жару, начитаности, па можемо рећи и политичке срезлости једног појединца, него много више од тога. Оно је документ о слободној српској политичкој мисли у Суботици. Оно нам посредно говори како су суботички Срби доживљавали неке своје представнике у угарском Сабору и Црквено-народној скупшти у Будимпешти и Сремским Карловцима, односно каква су очекивања имали од њих. Сведочи да су суботички Срби, иако надбројани и окружени морем инородника, пратећи дешавања кроз српску новосадску штампу (као нпр. „Напредак“ и „Србобран“), одржали културне и политичке споне са остатком српства у Војводини и тако припремили терен за проширење српске власти и културе на Суботицу.
Владимир Нимчевић
мастер историчар
Извор: суботица.инфо