Povodom uvredljivih ocena o Beogradu koje je Boris Dežulović izneo u razgovoru za srpske medije, sociolog i direktor Kukturnog centra Novog Sada Bojan Panaotović ocenio je danas da je „Beograd, na žalost, kroz svoju istoriju navikao da ga zasipaju, što bombama, što ideološkim i kvaziintelektualnim pomijama kao što su ove, najsvežije, iz pera Borisa Dežulovića. Imate grad koji vas je oduvek oberučke primao i kao gosta i kao stanara, u kome vam ugledni izdavač objavljuje knjigu, u kome dajete opsežne intervjue za tiražne medije, ipak vi ga vidite isključivo kao blatnjavu kasabu čija su zakonomernost neobrazovani primitivci. Rđavom se svako čini rđav, veli stara mudrost. Valja podsetiti Dežulovića i slične da su u minulih par godina u Beogradu svoje knjige predstavljali Ljosa, Pamuk, Handke, Parsons i na desetine čitanih svetskih pisaca. Nijedan nije imao dojam o blatnjavoj kasabi, naprotiv. U Beogradu živi, radi i stvara čitljivi i čitani Muharem Bazdulj. Ne verujem da bi došao da živi i stvara u svinjcu. U Beogradu predaje čuveni zagrebački profesor Dejan Jović, nikada nismo od njega čuli opservacije o mračnoj kasabi. U njemu je i pre i posle rata rado gostovao i pevao Arsen Dedić. Nikada od Arsena nismo doziveli ovakve ocene. U Beogradu često muzicira Rundek. Nikada nije vređao ni Beograd ni Jagodinu. Klasić, Jakovina, briljantni intelektualci, britke, kritičke misli, koji se ne ulaguju ni jednom režimu, nastupaju u Beogradu, ne izlivajući pomije po istom…
Postoji nešto što se zove učtivost i pristojnost, a to je da ukoliko vas neka sredina primi, podrži, objavljuje i medijski promoviše, pa nađite makar neku odmerenu, ako ne i lepu reč za istu!
Ocena je mnogih da Zagreb nije ni nalik onom nekadašnjem Zagrebu, ali kad pomislim na Zagreb, neću ga poistovetiti sa Tuđmanom ili Pavelićem, već ću pokušati da se prisetim novog vala, briljantnih prevoda Alana Forda, Krleže, Ćira Blaževića, Igora Mandića, Vedrane Rudan, mladih intelektualaca koji žele mir i razumevanje ljudi na Balkanu.
Regionu je potrebna, dobrohotnost, razumevanje i saradnja, a ne zlovolja, traženje trunke u tuđem oku i nepodnošljiva lakoća pljuvanja po drugome!
Rani Dežulović je umeo da bude duhovit i analitičan, dočim se ovaj pozni usredsređuje na žirafe u Jagodini.
„Kakav čoek, takva i besjeda“, Njegoš će reći.“, zaključio je Panaotović