PERFORMANS U POKUŠAJU

Međunarodni pozorišni festival jezičkih manjina - SINERGY#WTF 2

MARINA & ULAJ – Edit Negulići

igraju/čitaju na rumunskom: Maja Morgenštern i Marijus Bodoki

Petoga dana Međunarodnog pozorišnog festival jezičkih manjina – SINERGY# WTF 2 imali smo priliku da vidimo dve različite ali ipak slične predstave sa dva različita pristupa i sa različitim efektima i emocijama koje su proizvele kod prisutnih gledalaca. Možda je malo neprilično dovoditi u vezu ili porediti ova dva scenska nastupa pa mislim da je ipak bolje da krenemo redom.                                                                                              

Prvo smo u 15 časova prisustvovali nečemu što bi trebalo da se nazove performans ali nije performans, čitačka proba ali nije čitačka proba, predstavljanje ili čitanje neobjavljenog teksta ali nije ni to… možda je ovo matoro piskaralo suviše konzervativno ili se previše nagledalo i sučestvovalo u raznim performansima, alternativnim, eksperimentalnim dogodovštinama ali bi to čemu smo imali priliku da prisustvujemo, tridesetak gledalaca u velikoj Sali na drugom spratu Galerije Matice srpske, bi najpre moglo da se nazove pokušaj performansa sa elementima čitajuće probe nekog pozorišnog činodejstvovanja u nastanku, jednostavnije rečeno: radovi u toku ili kako bi se engleski to kaz’lo work in progres. Redovni čitaoci ovih pisanija koje potpisuje moja malenkost mislim da su navikli da u podnaslovu dobiju elementarne informacije vezane za autorski tim i produkciju što je ovoga puta izostalo zahvaljujući nepostojanju istih, jedino što smo iz šturih informacija u programskoj knjižici uspeli da saznamo je: Ovaj performans izveden je septembra 2018. godine u okviru izložbe “Woman, all too woman” u Muzeju umetnosti u Temišvaru. Na toj izložbi predstavljena je čuvena umetnička instalacija Abramovićeve “Balkan barok” , kao i da je: Krajem septembra tekst „Marina i Ulaj“ čitan u Bukureštu u okviru radionice u Romanian Playwrights’ Theatre, kao deo Bukureštanskih dana.   

foto: Srđan Pabllo Doroški

Da se razumemo prethodni navodi i stavovi se ne odnose na ime, lik i delo Marine Abramovič i njenog neodvojivog partnera Ulaja već samo na onih devedesetak minuta prilično napregnutog iščitavanja teksta na rumunskom koji potpisuje Edit Negulići sa povremenim pokušajima glume uz držanje štampanog teksta u rukama od strane dvoje, po svoj prilici, dobrih glumaca, bar tako svemoćni Google kaže. Novosadska publika, za neobaveštene, ima podugačku tradiciju sa poznavanjem alternativnog, eksperimentalnog i inog teatra, ima i INFANT (Internacionalni festival alternativnog i novog teatra) koji je ove godine napunio 45 godina tako da ume da razluči neka nova stremljenja u umetnosti ali mi se čini da je ovo ipak bilo malo previše da bi se o tome uopšte raspravljalo.

foto: Srđan Pabllo Doroški

Na kraju ovog osvrta mogu da pretpostavim da bi od tog teksta mogao da se napravi pristojan, verovatno  odličan, performans ukoliko bi se sa dužnom pažnjom i pozorišnom etikom uradio do kraja, koliko sam bar mogao da ga ispratim prateći prevod na srpski i engleski (išao je paralelno i bio pristojan), ovako je to ipak samo pokušaj performansa da ne kažem nešto grublje i neprimerenije. Recimo da bi to bilo bar na nivou projekta “Lepi dani u Aranjesu” koji smo imali priliku da vidimo u izvođenju Slovenskog stalnog gledališća iz Trsta.

Sve u svemu bar se ni ovoga puta nismo udaljilo od teme koja se provlači sve vreme festivala a to je ljubav!

 

DOSTOJAN  OMAŽ  SVETSKOJ  DIVI

foto: Srđan Pabllo Doroški

MARLEN DITRIH – Ana Tonković Dolenčić, Vlatko Broz                                             reditelj i scenograf: Ivan Leo Lemo; kostimograf: Vedrana Rapić Prga; koreograf: Ivica Petrić; produkcija: Hrvatsko narodno kazalište Split/Hrvatska igra: Ksenija Prohaska      

Za razliku od popodnevnog upriličenja u večernjim satima smo na velikoj sceni novosadskog pozorišta, ovog petog dana festivala imali priliku da prisustvujemo izvrsnoj muzičkoj monodrami “Marlen Ditrih” u izvođenju prvakinje Hrvatskog nacionalnog kazališta iz Splita i nacionalne dramske prvakinje Hrvatske g-đe Ksenije Prohaske. Ovaj izuzetni scensko muzički doživljaj nam je priuštio pravo zadovoljstvo i usput pokazao kako se sa dužnim poštovanjem izvodi omaž velikoj filmskoj divi, slobodno možemo reći prvoj koja ponela taj epitet.

Ksenija Prohaska je, takođe, velika glumica sa nizom sjajnih filmskih i pozorišnih ostvarenja u svojoj karijeri (ne samo u Hrvatskoj) a muzička monodram posvećena Marleni Ditrih, koju smo sinoć imali prvi put priliku da vidimo u Novom Sadu, je do sada imala preko 400 izvođenja i ovenčana je nizom priznanja širom sveta. Citiramo programsku knjižicu: “Priča o jednoj od najharizmatičnijih zvezda filma i pozornice izvedena je blizu 400 puta širom sveta i to na hrvatskom, engleskom, italijanskom i španskom jeziku, između ostalog u: Los Anđelesu, Pitsburgu, Njujorku (u proslavljenom brodvejskom teatru La MaMa), San Pedru, na međunarodnim festivalima u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Venecueli, Moldaviji, Rumuniji, Bugarskoj te u Italiji (Rim, Venecija, Trst, Goricia, Peskara, Leće, Barleta…). Na međunarodnom festivalu Mitelfest u Cividale del Friuli (Italija) 2005. Ksenija Prohaska je za svoju izvedbu Marlen, kao najbolja glumica festivala, dobila nagradu Premio Adelaide Ristori.”

foto: Srđan Pabllo Doroški

Ova muzička monodrama je sastavljena od 11 monologa i trinaest songova iz različitih životnih perioda ove harizmatične zvezde koja je obeležila period od tridesetih godina prošlog veka sve do svoje smrti 1992 godine mada se zadnje četri decenije života povukla, živela skromno i izuzetno retko se pojavljivala u javnosti u odličnoj interpretaciju ove izuzetne glumice sa odličnim pevačkim sposobnostima uz izuzetno kvalitetnu klavirsku pratnju.

Poseban kuriozitet ovog izuzetnog scensko muzičkog doživljaja je taj da imamo priliku da tokom izvođenja čujemo perfektno baratanje sa pet različitih jezika: nemački, francuski,engleski, italijanski na kom su govoreni monolozi i na kraju naravno hrvatski ili srpski kako ga već ko naziva mada su svim prisutnim bili prijemčivi. G-đa Prohaska pored akademskog glumačkog zvanja ima i završen fakultet komparativne književnosti i fakultetsku diplomu inokorespodenta za nemački, francuski i italijanski jezik a deo svoje glumačke karijere je ostvarila u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovi nije prva diva kojom se g-đa Prohaska bavila na njenom repertoaru su Billie Holiday i Edith Piaf a kako sama kaže sve su bile velike umetnice ali i veoma tragične ličnosti.

Pored toga što su joj uloge na filmu donele svetsku slavu Marlena Ditrih je često govorila da se ne oseća prijatno kada snima filmove, i da sebe ne smatra zvezdom, nego ličnošću što je bila vodilja izvanrednoj hrvatskoj glumici u pronicanje životne tragike te velike američke glumice nemačkog porekla. Mislim da je reditelj Ivan Leo Lemo vrlo tačno sažeo život ove heroine dvadesetog veka:

foto: Srđan Pabllo Doroški

 

Nije voljela krpice, ni žensko društvo, nije ustrajala u sviranju violin, nije voljela svog muža, nije bila pristojna, nije imala velik raspon glasa, nije voljela građansko društvo, nije voljela Ameriku, nije bila dobra mama, nije bila loš prijatelj, nije bila neromantična, nije voljela Hitlera, nije bila glupa, nije voljela glupe i glipače, nije se odvikla pušenja, ni od seksa, ni od prave dobre berlinske štrudle, nije bila loša kuharica, nije bila trijezna, nije štedila,nije umrla bogata, nije umrla mlada i lijepa, nije uopće umrla, nije, nije…

Mada je premijera izvedena pre skoro dvadeset godina 1999 godine prava je šteta što ranije nismo imali priliku da je vidimo u našem gradu a publika je zdušno nagradila aplauzima, kako na otvorenoj sceni tako i na kraju uz dva bisa, veliku hrvatsku umetnicu koja nam je obećala da će nam prvom prilikom ponovo doći. 

 

 

Za vojvodjanske.rs: piše Dragoljub Selaković