PETRIJIN VENAC – PO ROMANU DRAGOSLAVA MIHAILOVIĆA

PETRIJIN VENAC – PO ROMANU DRAGOSLAVA MIHAILOVIĆA

reditelj: Boban Skerlić; dramatizacija: Mila Mašović-Nikolić; dramaturg: Jelena Mijović; lektor: Radovan Knežević; scenograf: Goran Stojčetović; kostimograf: Tatjana Radišić; kompozitor: Mate Matišić; asistent kostimografa: Tatjana Ždiraja; produkcija: Atelje 212 – Beograd

uloge: Petrija mlada: Marta Bjelica; Petrija Gradska: Jovana Gavrilović; Petrija udovica: Milica Mihajlović; Dobrivoje: Ivan Marković; Ljubiša: Tihomir Stanić; Misa: Igor Đorđević; Vlajina Ana, Milana, Sestra: Jelena Rakočević; Bela, Doktorka, Bolničarka: Isidora Minić; Fotograf, Sreja,Kamneče: Branislav Zeremski; Inžinjer, Doktor, Kurjak: Vladislav Mihailović 

Dragoslav Mihailović, foto: Branislav Lučić

Ako je suditi po onoj narodnoj izreci “Po jutru se dan poznaje”, nakon sinoćnje predstave, “Petrijin venac” u izvođenju koherentnog ansambla Ateljea 212, možemo naslutiti da će ovogodišnje Pozorje ostati u sećanju po izuzetno kvalitetnim i zanimljivim pozorišnim ostvarenjima. Bojazan koju smo, mi koji duže pamitimo, imali da ćemo prisustvovati još jednom pokušaju prenošenja, već viđene, odlične filmske verzije istoimenog romana na pozorišnu scenu je raspršena već na samom početku promišljenim scenografsko/mizanscenskim rešenjima. Pored navedene zamke, ponavljanja, u radu na već “filmovanim”, značajnim proznim delima pozorišni delatnici se suočavaju sa još jednim bitnim problemom koji se očituje u aprironom bežanju od sličnosti sa tako upečatljivim rešenjima da se nehotice udalje, do neprepoznatljivosti, od fabule samog dela što se ovom slučaju, takođe, nije desilo. Slobodno možemo reći da smo imali priliku da vidimo prefinjen odnos dramatško/rediteljskog tima, sačinjen od tri člana, (Mila Mašović-Nikolić, Jelena Mijović i Boban Skerlić) koji je na osnovu monumentalne literature grade suptilnu i upečatljivu dramsku strukturu. U skladu sa tim se potpisnik ovih redova u potpunosti slaže sa stavom Teofila Pančića koji, u časopisu “Vreme” 29.11.2018.g. navodi, “Skerlić se već ranije bavio ‘prevođenjem’ Mihailovićeve proze u pozorišni jezik, no Petrijin Venac ne samo da je znatno uspešniji nego je i njegov najbolji pozorišni rad do sada… poznati motivi ipak nas ponovo uzbuđuju, tako da predstava u celini odoleva mogućem zapahu muzealnosti (podudaranju), i to bez bilo kakvih na silu ‘radikalnih’ dramaturških rešenja, pogotovo bez veštačkog osavremenjivanja”.

Ovaj trnjem ispleteni venac sećanja žene(a) koji proističe iz najcrnjih vremena ruralne, “duboke” Srbije je, s polovine dvadesetog veka je danas prepoznatljiv stereotip koji se mogao desiti i dešava na bilo kom delu planete Zemlje i zato nas u nekim momentima neodoljivo podseća na znamenitu Brehtovu “Majku hrabrost”. Utrojena Petrija, koju tumače tri rasne glumice, svojim žilavom ukorenjenošću i nepresušnom željom za životom nadilazi sve užase sa kojim je suočena od rođenja zahvaljujući samo činjenici što je žena i samim tim predodređena na surovo poniženje i eksploatisanje već poniženih i ekspolatisanih muškaraca je, na nesreću i danas aktuelna, jer i pored svih aktuelnih bajki o ravnopravnosti i ljudskim pravima smo svakodnevno suočeni sa svakodnevnim informacijama o nasilju nad ženama tzv. “slabijem polu” koji često imaju tragične posledice. Možemo samo da sa sigurnošću konstatujemo da ti slučajevi nisu od juče i da imaju duboke korene samo ranije nisu bili toliko vidljivi zahvaljujući dominaciji muškog faktora,  skrajnutom fokusu i nedostatku masovnih medija. Kako je neko duhovito primetio to što se u poslednje vreme u “politički korektnoj” konverzaciji insistira na sufiksu – škinja -, em je gramatički netačno, em ne dokazuje da su se stvari bitno promenile a vrlo često i nervira.

foto: Branislav Lučić

Pomenusmo na početku izuzetno scenografsko rešenje Gorana Stojčetovića koje svojim minimalizmom, rešetki načinjenih od armature i konopcima (narodski kanapom), dodaje adekvatnu notu svevremenosti  i univerzalnosti ovoj epskoj tragediji. Na tragu scenografskih rešenja odlično je ukomponovan kostim koji potpisuje Tatjana Radišić sa neophodnim rekviziterskim detaljima koji precizno smeštaju priču u područje istočne Srbije kojoj u svom izvorištu i pripada.

Posebno intersentan segment je muzička podloga, gosta iz Hrvatske, prekaljenog teatarskog i muzički kompetentnog znalca Mata Matišića koji koristeći pomalo zaboravljeni vibrafon suptilno potencira i zgušnjava naelektrisanu atmosferu kojom odiše čitava predstava. Mada je ne prilično na ovom mestu “dorežiravati”, ovo bedno piskaral je bilo iznenađeno da Skerlić, kada je već imao pri ruci takvog majstora, ga nije više “zlorabio” i naravno, pomalo mu je žao što ovaj dokazani majstor nije dobio više prostora da pokaže svoje raskošno umeće pogotovu što smo u naznakama imali mogućnost da se uverimo u pevačke mogućnosti pojedinih članica ansambla.

foto: Branislav Lučić

Inače, odličnom glumačkom ansamblu, predvođenom  izvrsnim Milicom Mihajlović i Isidorom Minić  jedina zamerka se može uputiti, tehničke prirode, koja je više danak neiskustvu ili neigranju na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta koja ima nekoliko “gluvih” tačaka tako da se mlade glumice Marta Bjelica i Jovana Gavrilović, u prvom delu, predstave nisu dovoljno dobro čule u publici, na opšte iznenađenje ista zamerka se može uputiti i iskusnom Tihomiru Staniću. Ovaj detalj se donekle može opravdati izborom da ova, inače, kamerna predstava dobije čast da otvori tako značajan festival kao što je Pozorje, što zbog velikog interesovanja, podrazumeva “veliku scenu” ali je samim tim bila osuđena ili osujećena da se odgleda/doživi u adekvatnoj atmosferi. Da li im je neko u međuvremenu došapnuo ili je nešto drugo u pitanju taj objektivni nedostatak je otklonjen pogotovom pojavom Igora Đorđevića (Mise) koji u drugom delu preuzima vodstvo nad muškim delom ansambla.

Pored pomenutog, eventualnog, nedostatka publika je izdašno nagradila izvođače velim aplauzom što potvrđuje i prilično visoka ocena 4,42.

 

Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

Author Image
Lala
%d bloggers like this: