Планинари из Војводине одазвали су се минулог викенда осмом планинарском маршу у част наших предака и њихове храбре борбе у Колубарској (Сувоборској бици). У питању је републичка акција чији је домаћин ПСД Ћира из Лајковца.
Из Новог Сада је кренуло 75 планинара и то у сарадњи два планинарска друштва: Фрушка гора и Железничар, а водичи су били Иван Живановић и Горан Зубић. У Лајковцу се скупило око 650 учесника из 49 друштава из Србије и Републике Српске. Иако је већи део дана сипила киша, играо се моравац и певала песма Тамо далеко. Пешачка тура је била дужине око 21 км од Лајковца до манастира Ћелије и назад, а обишле су се и две чувене ратне коте – Враче брдо и Човка. На овом походу било је и много деце а највише ученика из Лајковца и околине.
У манастиру Ћелије одржан је најпре парастос погинулим ратницима. Затим је наступио Црквено-варошки хор Свети Сава из Лучана а глумица Биљана Ђуровић је казивала текст од ког је сваки посетилац пустио бар понеку сузу.
На почетку печашења, у самом Лајковцу, ауторка ових редова је са одушевљењем фотографисала билборд поводом награде књижевнику Радовану Бели Марковићу, ког често помиње у својим писанијама. Па ето, десило се и то да је Р. Б. Марковић био један од оних који су нас дочекали код манастира Ћелије! У обраћању, књижевник је истакао да „српску епопеју слабо памте они који не би смели да је забораве – наши савезници. Али, да то њима служи на част, да њихова брука неће умањити славу српске војске, ни част Србије – мале земље међу световима”.
Такође је истакао да је „лично почаствован што се на овом месту може исказати као Србин, потомак славних ратника, посебно као Ћелијанац (мештанин) чији су се преци, својте и комшије, пре него што су своје њиве поорали, с кравама у јарму прво постарали да зараћених војски погибши војници – у смрти буду помирени а њихове кости достојно, без пребројавања и раздвајања, буду смирене у вечном почивалишту овдашње црквице Св. Ђорђа и Цркве Св. Димитрија у Лазаревцу”.
Да је „приде поносан што се и после 100 година, ни једна ћелијска њива не може поорати а да се у бразди не нађу гелери, танад и остала ратна гвожђурија, као речито сведочанство шта је било на Враче брду и Човки, и какву је силу преодолео војвода Мишић са својим војницима”.
Додао је да смо ми, као учесници овог марша, „прошли ограшјем (поприштем) славне битке и видели шта је требало, а да остало морамо у себи да нађемо, као визију онога што је прошло и што не би смело да се заборави”.
Овогодишња акција је уједно и прослава 100 година од завршетка Великог рата. Победа у Колубарској бици важна је карика те победе у којој су Аустроугари, након Церске битке, већ били зацртали за Србију избришу са карте света. Дана 2. децембра 1914. непријатељска војска је умарширала у Београд, а сутрадан организовала и свечану параду поводом слома Србије. Армија Живојина Мишића је истог дана покренула офанзиву, а 15. децембра ушла у Београд, што је врхунац војничког напора и умешности командовања српске војске.
Надам се да ће на следеће ходочашће поћи и они који то до сада нису учинили. Наши преци то и те како заслужују. Колубара тече и памти. Памтимо и ми!
За Vojvodjanske.rs, по киши марширала стазама колубарских јунака, В. Раонић!