PLAVO KAO NEBO, ŠIROKO KAO SLOBODA

Umetnik se nikoga ne plaši. Umetnik od nikoga ne zazire sem od sebe samog. Umetniku jedini autoritet može biti drugi umetnik. Kako se može prepoznati umetničko delo? Slučajni posmatrač može osetiti da ima nešto što ga privlači i što mu se kako se običo kaže „ne znam zašto dopada“. Međutim, umetnik će jedini biti taj koji će moći u moru sličnosti da prepozna i objasni pravu vrednost. Kritičari, istoričari, kustosi ne retko su vemoma simpatični, mogu da budu i kreativng duha, ali na njihovu žalost svet opstaje na umetničkom sudu koji oni docnije slede i umeju i da ga veoma prisno stegnu i nazovu svojim mišljenjem i da tako stavljaju sebe na pozornici lepih umetnosti kao glavne i odgovorne režisere. Što na kraju dovodi do toga da ih neko gleda onim očima kojima gleda i siroto medicinsko osoblje koje u laboratorijama vadi krv za rad opšteg dobra našeg zdravlja, ali ta igla u njihovim rukama ih nikako ne predstavlja kao anđele bez obzira što ih okružuje lelujavi, beli ogrtač. A pomisao na reč, kako promišljenu tako i ne promišljenu, gora je od svake bolničke igle.

Ne čudi onda što je trebalo da prođe toliko vremena da se među narodom  pojavi jedan pravi umetnik da bi se uspostavila prava merila vrednosti. Pre Špire Bocarića bilo je naravno onih koji su se divili vezu sa Zmijanja. Bilo je i stranaca koji nisu mogli da se načude da između brda i šuma narod krije jednu takvu nežnost i lepotu. A kako da nema vrednost kada su vez činile žene za žene, majke za ćerke, bake za unuke i tako u krug. Vešta vezilja koju tada niko nije nazivao umetnikom, bila je veoma poštovana. Noću bi sanjala, kao kakav šaman, šta bi danju trebala da veze. Ujutru bi uvlačila konac u iglu i počinjala svoj rad. Ako bi videla da joj koji krstić ne stoji dobro i kao loš glas u horu  narušava sliku, ona bi vez parala i počinjala nanovo i tako ostajala da radi uz svetlost ognjišta do kasno u noć. Svet je bio vez, svete su bile misli koje su ga pratile. Valjalo je njime pokriti glavu, grudi, ukrasiti rukave ispog kojih se kriju vredne ruke. Sve se činilo sa ono malo skromnih stvari i alatki koje je narod mogao da nabavi. Ne treba da nas iznenađuje što je Špiro Bocarić zapisao da je –svaki krajišnik u duši umjetnik-, kada se zaista uzme u obzir sa koliko malo je narod raspolagao. Za pravo umetničko delo i ne treba više i upravo je jedan umetnik prvi, čudesni plavi vez nazvao umetničkim radom.

Fotografija Irma Mikeš – Vez Radenke Jungić

U nagonu savremenog više se bavimo razdvajanjem zanata od misaonog, nego spajanjem i ujedinjenjem te dve stvari. Sve što je narodno, na jednom je postalo nepotrebno. Šta je umetnost, a šta je zanat su obavezno teme o kojima se vode debate na umetničkim akademijama. Zar umetničko delo nije sazdano iz oba? Zar samo umeće i umešnost nije nastalo iz zanata? Zar narodno nije bitno za kultur?  Umetnik je stvaraoc, a onaj koji stvara nije kulturan, nema korene i ne polazi ni od kuda- može biti tačka nula za početak, ali na nju se moraju nadograditi pređašnja iskustva stečena kroz vekove. Svaka vešta vezilja je za uzor imala rad druge vešte vezilje, pa je tek savladavši tehniku svoje predhodnice nadograđivala svoju i činila uvek jedan korak napred, jer to jeste napredak.

Fotografija Irma Mikeš – Vez Radenke Jungić

Ima danas skromnih umetnika, nenametljivih a velikih. Zaslužnih za štošta što našu zajednicu čini vrednijom i lepšom. U Banja Luci živi i radi vezilja Radenka Jungić. Kada zađete u njenu galeriju, osetićete baš to, nešto uzvišenije. Pitaćete se zašto. Odgovor je jednostavan, a opet tako važan. Radenka Jungić podigla je zmijanjski vez na piedastal i svojim radom od njega čini i dan danas umetničko delo. Umetničko delo koje može da stoji samo i ne zavisno od svog stvaraoca. Nije umanjivala težinu izrade veza, nije mu ublažavala strogoću, nije ga odvajala od tradicije, nije se dodvoravala publici i nije nikako birala vreme kada će početi da veze. Snene krstiće na lanenom platnu čuva ram od nežnog drveta divlje trešnje. Neki imaju niz zlatom obojenog konca kao oreol nad veštim rukama i očima onih koji su vez nekada činili sa ono malo što su imali u kući a puno u srcu. Drugi umetnici su se u ovome radu prepoznali i zato njihove domove i domove njihovih prijatelja kao u domaćim granicama tako i u inostranstvu krasi vez Radenke Jungić. Zvaničnici ih kao najvredniji poklon poklanjaju zvaničnicima iz sveta, na filmskom festivalu Kustendorf uručuju se kao najvažnije nagrade. A galerija Radinost R je pored svega toga toliko bliska svojim sugrađanima i od njih se ne odvaja, u tome se krije njena veličina. Umetnik ne beži od naroda i sebi bliskih, već nastoji da otvorenog i iskrenog srca ukaže na vrednosti i pokloni lepotu. Darivati lepotu je možda jedan od najtežih ovozemaljskih zadataka. Ono što je jednoj duši milo treba da postane drago drugoj, ali da nije dopadljivo i da ne iziskuje previše truda da bi se mislima razumelo. Lepota se prihvata kao ovozemaljsko a nebesko, kao dah prolećnog vetra koji u sebi skriva tajni miris tek procvalog cveta jabuke. Ne postoji način kojim se ona može kupiti i zato do onih koji nisu spremni da skinu crni ogrtač zlovoljnih misli teško može stići.

Fotografija Irma Mikeš – Detalj veza Radenke Jungić

Posvećeno svima onima koji kroz olujne noći uzburkanih misli osluškuju šapat vremena i pored vrtloga svakodnevnog košmara gradskih ulica, uspeju da ukradu lepotu postojanja i dodele je drugima na dar.

 

KRAJ DRUGOG DELA

 

P.S. Smatram da iz ljubavi Tog Umetnika prema Toj Umetnosti nastaje To Umetničko delo; da iz ljubavi Te Pravde prema Tom Pravniku nastaje To Pravo i da nam je jezik sastavio toliku lepotu izraza da ako bi se muškarac bavio ovim bajnim vezom oslovili bi ga sa Vezilja i nikako drugačije.

Za vojvodjanske.rs: Irma Mikeš