Na sastanku građna posvećenom pijaćoj vodi koji je održan u ponedeljak, 4. novembra u organizaciji Zrenjaninskog socijalnog foruma učesnici su predložili da se pri mesnim zajednicama formiraju Odbori građana za vodu. Građani smatraju da je to jedini način da se njavažniji komunalani i zdravstveni problem u Zrenjaninu napokon reši.
Poznato je da je u Zrenjaninu zabranjena upotreba vode za piće iz gradskog vodovoda još 2004. zbog toga što ne ispunjava standarde propisane Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode. Najveći problem je koncentracija arsena koja je deset puta veća od dozvoljene.
Posle smene vlasti, 2012. vladajuća koalicija u Zrenjaninu, koju čine SNS, SPS i SVM, odlučila je da problem reši tako što će posao prečišćavanja vode poveriti privatnim firmama, što je, po tada važećim propisima bilo očigledno nezakonito. Naime, prema Zakonu o komunalnim delatnostima snabdevanje vodom za piće (što obuhvata zahvatanje, prečišćavanje, preradu i isporuku vode vodovodnom mrežom) kao i gradski i prigradski javni prevoz trolejbusima i tramvajima, mogu obavljati isključivo javna preduzeća koja osniva jedinica lokalne samouprave, ili društvo kapitala čiji je jedini vlasnik javno preduzeće, odnosno jedinica lokalne samouprave, kao i zavisno društvo čiji je jedini vlasnik to društvo kapitala. Međutim, Zakon je krajem 2018. dopunjen, tako da navedena pravna lica mogu, uz saglasnost osnivača, da ugovore sa drugim pravnim licem obavljanje pojedinih poslova iz okvira komunalne delatnosti vodosnabdevanja i tramvajskog i trolejbuskog gradskog prevoza.
Ugovor o javnoj nabavci za prečišćavanje vode sklopljen je 12.2.2015. sa “konzorcijumom“ koji su činili : Gruppo ZILIO S.P.A. ogranak u Beogradu, Gruppo ZILIO d.o.o. iz Novog Sada, i Synertech, d.o.o. iz Beograda. Firme koje nose naziv Zilio zastupala je ista osoba, Nenad Obradović, a dve od tri firme imale su sedište na istoj adresi. Druga ugovorna strana, naručilac javne nabavke, bio je JKP Vodovod i kanalizacija (VIK).
Juna 2014. u Beogradu je osnovan ogranak italijanske grupe Zilio, pola godine pre zaključenja ugovora. Kompanija Synertech je osnovana 2013. godine, a registrovana je za konsultantske aktivnosti u vezi sa upravljanjem i drugim aktivnostima. Februara 2014. za direktora VIK-a izabran je Goran Tajdić (SNS) i on je u ime ovog javnog preduzeća potpisao ugovor. Prema ugovoru, sve troškove oko izgradnje postrojenja snosiće investitor i prečišćenu vodu prodavaće VIK-u po ceni od 28 evrocenti po kubiku. VIK se obavezao da otkupljuje 6.5 miliona kubika godišnje, iako je gradska potrošnja oko 4.5 mil.
Poziv za ponudu javne nabavke objavljen je 19.12.2014., a samo nakon mesec i po dana Gradsko veće i Skupština podržali su projekat.
Postrojenje je građeno kreditom koje je “investitoru“ odobrila Erste banka, koja je maltene istovremeno VIK-u prodala poslovni prostor koji se nalazi u istoj zgradi u kojoj je sedište ovog javnog preduzeća. Radovi na izgradnji “fabrike vode” su počeli u zimu 2016/2017. U posao je uključena i jedna privatna firma iz Kragujevca čija je osnovna delatnost proizvodnja delova za nemačku železnicu. Ta firma registrovala je ogrank za preradu vode sredinom 2016.
Decembra 2018.postrojenje je pušteno u probni rad, ali je već aprila ove godine isporuka navodno prečišćene vode prekinuta zbog, kako je rečeno, oštećenja membrana. Najnovija informacija je da će u posao možda biti uključene i neke izraelske firme. Više stručnajka za tehnologiju vode izrazilo je sumnju u sposobnost izgrađenog postrojenja da obezbedi dovoljen količine vode koja odgovara standardima propisanim Pravilnikom. Nije poznato da li je neka stručna komisija ocenila kvalitet projekta, da su urađene odgovarajuće studije. Ceo posao rađen je krajnje netransparentno, iako se radi o pitanju koje je od ključnog značaja za život i zdravlje ljudi. Ispostavilo se da “investitor” ne raspolaže ni znanjem ni kapitalom za realizaciju tako kompleksnog poduhvata. Inače, veliki broj zrenjaninaca i dalje piju vodu iz vodovoda iako je zabrana na snazi. Postavlja se pitanje da li je neka nadležna laboratorija ispitala kvalitet vode pre nego što je ona puštena u mrežu krajem prošle godine. Da li je i ko odobrio probni rad.
Letos je postrojenje ponovo pušteno u rad. Međutim, “konzorcijum “ je u više navrata dobijao sredstva iz budžeta kako bi bili ukolnjeni nedostaci na “fabrici vode”. Navodno, radi se o pozajmicama. Takođe, trenutno se radi na izgradnji rezervoara, radove finisira zrenjaniski vodovod a ne invrestiror.
Posebnu zabrinotost prisutnih na sastanku izazvalo je izlaganje diplomiranog biologa Živojina Đurina, bivšeg šefa laboratorije zrenjaninskog vodovoda koji je na brojnim primerima pokazao kako se izgrađenim postrojenjem diletantski upravlja. Prema njegovim saznanima količina otpadne vode zntano je veća nego što je ugovorom predviđeno, ona se ne tretira kao hazardni otpad nego se pušta u gradsku kanalizaciju, što propisima inače nije dozvoljeno. U tretmanu vode koriste se i razne hemikalije, za šta, po svemu sudeći, osoblje koje radi na postrojenju nije dovoljno kvalifikovano. Đurin je osporio i tvrdnje da je oštećenje membrana do kojojeg je došlo nastupolo zbog velikog zagađenja sirove vode. Radi se o nestručnosti, tvrdi Đurin, jer je hlorisna voda puštana kroz reverznu osmozu, što se ne sme raditi. On je predložilo i niz sigurnosnih mera koje moraju biti preduzete da bi postrojnje moglo da bude bezbedno. Jedna prisutna građanka koja živi u porodičnoj kući žalila se na slab pritisak vode. Đurin smatra da do toga dolazi zbog velike količine otpadne vode, pa prečistač nije u stanju da obezbedi dovoljen količine vode.
Takođe, treba naglasiti da bi, čak da sve i bude u redu, na ovaj način bio rešen samo problem snabdevanja vodom stanovništva u gradu, dok bi oko 50000 seoskog stanovništva i dalje bilo prinuđeno da koristi sirovu vodu koja je sličnog kvlaiteta kao i ona u Zrenjaninu.