ПРЕЛЕПО НОВОГОДИШЊЕ ТРЕБИЊЕ

Уочи Нове године посетили смо најјужнији и најтоплији град Републике Српске, на самом југу Херцеговине испод планине Леотар. Требиње зову градом сунца и платана. Ни опало лишће није могло да умањи његову лепоту. У долини некада највеће европске реке понорнице Требишњице, која протиче кроз град. Пресијава се магично нас призивајући да је сликамо са моста, из ресторана, са обале, са паткама и са врбама. Она увек лепо испадне. Позната и по скоковима са Каменог моста који се одржавају сваког лета, крајем јула или почетком августа.

 

Читаво Требиње је као музеј на отвореном. Један од највећих српских песника и дипломата, чији споменик видимо у центру града, био је Требињац Јован Дучић. Свом родном граду даровао је бројне поклоне по којима је ово место и данас препознатљиво. Споменик ослободиоцима Требиња, као и споменик у част великог Његоша. Најзначајније културно дешавање у току године су Дучићеве вечери поезије. Тада се овде окупе познате личности света поезије из региона и писцу најбољег дела из претходне године додељује Дучићева награда.

У Требињу се налази велики број храмова православне цркве, затим католичке цркве и џамија. У порти Саборног храма је 2017. године постављен споменик патријарху српском Павлу, први у Републици Српској. Град окружују бројни манастири, међу њима Тврдош и Херцеговачка Грачаница.

Посебна туристичка атракција последњих година постала је и Анђелкина капија у требињском Старом граду. Глумица Слобода Мићаловић улази кроз ову капију у једној од најгледанијих српских серија „Рањени орао“ која је у Требињу снимана 2008. године.

Жеља нам је да посетимо Требиње преко лета, у августу месецу када град обележава крсну славу, Преображење Господње. Најпознатија традиционална манифестација су Требињске летње свечаности у оквиру којих се одржава и Фестивал фестивала, смотра аматерских позоришта из региона. Бројни концерти великих звезда, планинарски успони, спортске активности и скокови са моста. И крајем септембра Дучићеве вечери поезије, којима се свачаности званично завршавају.

За Војвођанске текст и фотографије: Ивана В.