Ti znaš moj stav, dugo smo sarađivali, da je pozorište način života…to nije profesija, ako se baviš pozorištem moraš da budeš spreman na odricanje od realnog života jer pozorište je “bolest”. To mi je, nedavno, rekao i Ljuba Majera …da je on od detinjstva inficiran tom bolešću i evo sad je na zalasku karijere a nije se “izlečio”…
…moja profesorka Vesna Ždrnja kaže da je to “droga”, ha, ha…
…da, to je zavisnost, što je više konzumirate više vam je potrebno, to je bolest sa kojom se živi, od nje se ne umire, sem u ekstremnim slučajevima ali se ne leči…ko se inficira, na pravi način, nema mu pomoći. Davno sam čuo floskulu iz usta čika Branivoja Brane Đorđevića koja je apsolutno tačna “U pozorištu žive samo dve vrste ljudi, svi koji dolaze u pozorište: glumci, reditelji, dekorateri, kostimografi, šminkeri i ostali se dele na dve grupe: one koji vole pozorište u sebi i one koji vole sebe u pozorištu.” Ako pripadaš toj prvoj kategoriji, voliš pozorište kao takvo, pozorište u sebi, onda ćeš biti poput Saše Latinovića i sličnih njemu ili ćeš biti u drugoj kategoriji, kako se to kaže, bićeš na plati, niko neće da ti da ‘pravu’ ulogu, stalno će biti u nekom problemu, uvek je neko drugi kriv… to nije slučaj samo u pozorištu to je slučaj u svakom poslu. No da nastavimo dalje, apsolvirali smo tvoje stavove, dolazak u pozorište i načela kojih se pridražavaš …posle izvesnog vremena, prvo kao astistent, odlaziš na Akademiju umetnosti, sada si u status?
Sve, sve… nivoe, sve stepene, “napredovanja” na Akademiji sam prošao i sada sam u statusu vanrednog profesora. Predajem jedan od obaveznih predmeta, sa mojom profesorkom Vesnom Ždrnjom, scenski govor, to spada u glumačke veštine i već evo celu školsku godinu predajem glumcima, oni to mogu da odaberu kao izborni predmet: Uvod u lutkarstvo i osnove lutkarskog pozorišta.
Što znači da ćemo se, u dogledno vreme, pojačati na tom planu, u nekoj od generacija se mora pojaviti…
Pa…mislim, jako je malo prostora u tom smislu, ovo je više informativno, odnosno razbijam predrasude mladim dramskim umetnicima…da lutkarsko pozorište nije ništa manje vredno ni važno, da ga nije lako raditi, da ako ga nećete raditi jednako posvećeno kao što bi ste radili, ako bi ste, igrali Hamleta… tako isto morate da igrate i Plavog Petra… onda, nemojte to da radite. Onda nemojte birati da budete u pozorištu koje se bavi lutkarskim teatrom a uz to možete da se bavite i dramskim teatrom. Dakle, birajte kuću u kojoj ćete raditi, nemojte da se opredleite za nešto gde ćete samo primate platu…pa onda da pokušavate da menjate instituciju zato što ona nije nešto spram vaših mogućnosti, želja i htenja.
Reci mi nešto više o “Letenju”, o predstavi “Kako je nastalo letenje”. Sećam se premijere, odgledao sam i nekoliko repriza, dovodio sam moje prijatelje raznih uzrasta, roditeljima tih prijatelja stalno preporučujem tu predstavu, većina ima oko pet, šest, sedam godina…
…to su inače najbolji prijatelji…
…sa uživanjem, svaki put odgledam tu predstavu i svaki put sam fasciniran tvojom predanošću, energijom, umećem i načinom na koji to radiš…reci nam nešto više o tome…
Pa to smo opet…Emilija me je opet pozvala da sarađujemo, da napravimo predstavu od “štapa i kanapa”…budžet za tu predstavu je bio izuzetno mali, čak je u toku rada smanjivan, imali smo i pritisak od strane uprave u to vreme…što se tiče budžeta. Onda smo se mi zatvorili…nas nekoliko i istraživali šta bi to moglo da se pomoću “štapa i kanapa” napravi…idejni i likovni tvorac ove priče je Milica Grbić Komazec, naravno u saradnji sa Emilijom Mrdaković i sa mnom… ona je davala ta vizuelna rešenja… moram da pomenem sav kreativni tim zato što su svi izuzetno zaslužni za veličinu ove predstave. Onda je Emilija donela jednu priču Margarita Minkova , “O letenju”, tako smo i došli do naslova…to je pričica na jednoj strani, ne znam da li baš ima puna strana teksta, nekih tridesetak, četrdesetak rečenica… o jednoj rodi, jednom rodanu kome je pala na pamet ideja da poleti od koje je hteo da pobegne i koji je tako trčao, trčao…i bežeći od svoje ideje je u jednom trenutku raširio krila i poleteo…sad oko te priče smo gledali… šta bi tu moglo i kako da se razvije…nismo imali budžet za muziku, pa je Emilija predložila nekoga koji je odavno preminuo, pa onda ne moramo da platimo autorska prava…pa se tu ispostavilo da bi bilo super da to bude Bah, pre neki dan smo o tome pričali, mislim da su tu bile najskuplje moje step-cipele, od svega toga što se pojavljuje na sceni najskuplje su moje step-cipele…prvo je bila ideja da to bude bez ikakve muzike, da ja sve vreme stepujem i tako dajem neke ritmove, međutim to je bilo izuzetno zahtevno i naporno a nisam siguran da bi trpelo uho, mislim uho gledalaca, toliko vrmena da budu samo udarci je preterano… pa smo izabrali, pošto se radi o matematici i fizici, letenje… cela priča nas je asocirala na taj edukativni momenat odnosno, to je to primenjeno pozorište gde svako od nastavnika može da uzme pelcer kako bi mogao da objasni neke zakone fizike koje ni meni nisu nikad bili jasni, dok sam učio školu a pri tom je nelogično da nam nisu jasni, jer sve što se dešava oko nas dešava se zahvaljujući zakonima fizike, odnosno objašnjivo je zakonima fizike. Tako smo ušli u “materiju”…pokupili od svega, sa svih strana, onda su nam puno pomogale Olivera Crnjanski i Frosina Dimovska da mene naučimo da stepujem jer mi to nismo učili na Akademiji a ja sam imao izuzetnu želju da nešto po tom pitanju uradim. Pa smo onda učili da stepujemo, pa su me one trenirale i vežbale što se samog pokreta tiče…dalje, sa Emilijom sam smišljao tekst, oblikovali smo priču iiiiii…onda smo u jednom trenutku rešili da napravimo progon…mi smo to sve radili na parčiće, scenicu po scenicu…neku pričicu po pričicu, tamo/vamo…pa smo rešili da napravimo progon, da mi vidimo šta mi to od materijala imamo? I odjedanput se desila predstava, to je bilo jako…meni je bilo zanimljivo, za mene kao izvođača je bilo jako čudno jer se to sklopilo u tom jednom progonu nekako samo od sebe ili zahvaljujući tome što sam ga ja tada, tako vodio,meni je to bilo logično da to tako spojim….i tako da je sa nekim malim izmenama i dopunama izašlo kao gotova predstava. To je bio jedan…pahhhh…ako umetnici kažu da im se delo “desi”, ovo se delo “desilo”, naravno ne samo od sebe, naravno das mo mi tu uložili puno rada i materijala, svega i svačega, naravno puno zanaja, truda i kreativnosti svih saradnika i sve tako redom ali je sve to nekako odjedanput izašlo na svetlo i zbog toga sam izuzetno bio uzbuđen jer se na sličan način desio i Komadić…kada se desio, na vrlo sličan način se deso, razlika je nekih desetak/petnaestak godina…zaista shvatiš da se velika dela u životu ne dešavaju baš iz godine u godinu nego treba i vremena i da treba puno rada, da bi dobili neke nove ideje, da nešto novo smislite i da vam se desi puno toga u životu iz čega možete da izvučete neke nove zaključke…tako da se ovo “desilo” i mislim da je ovo negde u rangu sa Komadićem. Ono što je Komadić bio u svoje vreme trenutno je “Letenje” u ovom sadašnjem vremenu s tim da je “Letenje” izašlo 2014 godine tako da ono ima svoj “staž”, učestvovalo je na brojnim festivalima i dobilo je do sada…mislim da nije bilo festivala ili nam je žiri spavao na nekom od festivala, jer smo mi bili program za decu a oni su morali uveče da se napiju pa nisu mogli pre podne da gledaju dečije predstave, e pa jedino sa tog festival nije donelo nagradu…na svim ostalim festivalima smo dobijali sve moguće nagrade koje se mogu dobiti.
…tu je sada i ova nagrada u Kijevu…
…da to je poslednja nagrada koju smo da sada dobili, to je Gran-pri, najbolja lutkarska predstava za decu u slekciji između 24 predstave iz 14 zemalja, petočlani međunarodni žiri je jednoglasno doneo odluku da jedna monodrama… to je kutiozitet, stalno su se to pitali… prvu takvu nagradu smo dobili na subotičkom međunarodnom festivalu koji je, takođe, izuzetno veliki festival, gde smo i tada dobijali komentare da je prosto suludo da jedna monodrama, do predstava koju igra samo jedan glumac dobije Gran-pri nagradu, to je bilo potpuno nepojmljivo za naše uslove a dobila je… i ovde smo igrali u takvoj selekciji, sa tolikim brojem predstava i raznih učesnika i opet monodrama dobije Gran-pri…
Bože zdravlja biće toga još…
Ja se iskreno nadam.
Meni je posebno drago da možemo na ovakav način, iskreno da razgovaramo svesni toga da postoje razni otpori…obično ti koju stalno imaju nešto protiv ne shvataju da pored toga što ga mi ne volimo, taj nemački princip: rad, red i disciplina donosi rezultate…na sreću postoje neki, novi mladi ljudi koji imaju neku novu energiju i polako preuzimaju taj model i prihvataju neka nova pravila. Želim pri kraju ovog razgovora da te pitam kakvi su ti planovi za budućnost?
Mislim da niko ne može da planira u ovom delu Evrope ništa jako daleko, ja za sada planiram da nastavim dalje na Akademiji i u pozorištu i nadam se da ću imati prilike, da će mi biti ponuđena mogućnost da to radim sa obzirom da je tržište sve manje, novca je sve manje i produkcije su sve tanje tako da se nadam da ću i dalje uspešno živeti na scenama pogotovo u Vojvodini. Ja, na svoju veliku sreću, vrlo često radim u Subotičkom Narodnom pozorištu, u Zrenjaninskom narodnom pozorištu tako da mislim da se i njima odužujem, mislim zrenjaninskom pozorištu još iz onih dana koje smo pominjali… tamo imam izuzetno uspešne predstave, na njihovoj sceni, u kojima igram i zbog toga se izuzetno radujem. Mislim da je kvalitet za glumca da može da odlazi u druga pozorišta i da sa njima, sa drugim ansamblima razmenjuje iskustva, mislim da smo…da je veći broj naših glumaca uskraćen za to iskustvo baš iz razloga što se jako malo predstava, u suštini, prozvodi, naravno, zbog toga što nam je tržište malo, skromno i obično samo zvezde mogu sebi to da priušte, te naše zvezdice… mislim da je ta razmena iskustava izuzetno značajna i što je još značajnije i što sam imao da sada sreće da s ovim predstavama, o kojima smo pričali, odlazim u inostranstvo da pogledam to što je najbolje u njihovim pozorištima i sa tim što sam video da se upoređujem. Ne mora to da bude uopšte žiri sa kojim ćete vi da složite ili ne…važno je da vi kao izvođač odete da vidite šta drugi ljudi znaju u vezi sa tim čime se i vi bavite i šta oni i kako to rade, kako to tamo izgleda?
Ono što je problem, u ovoj opštoj besparici, već u nazad decenijam je da izuzetno retko imaju priliku da ansambli, na festivalima na kojima učestvuju, gledaju druge predstave koje učestvuju, zbog skupog smeštaja, obično samo odigraju i vraćaju se nazad…na nesreću i kada imaju priliku oni ne gledaju nego imaju neka preča, obično “tekuća” pitanja…inače na festivalima bi trebalo da dođe i do nekog, recimo, kreativnog punjenja mada često glumci i reditelji mogu da vide kako neke stvari ne treba raditi ali je i to korisno…posebna je stvar kada imate sreću da vidite kako treba ili kada imate priliku da nešto novo naučite…
Naravno, najbolji moment je kada vi vidite na sceni nešto što niste mogli ni da očekujete, ni da zamislite a da vam se to dopadne, da u to poverujete… kada te nešto prijatno iznenadi…
Da privodimo ovaj prijatni razgovor kraju, ono što je postalo običaj u svim intervjuima koje radim, uvek završavam pitanjem: Saša Latinović kada je bio mali hteo je da bude…šta?
Na kraju osnovne škole, kad sam otišao u srednju sam želeo da budem glumac, to sam već rekao ali mislim da sam pre toga hteo da budem pevač, mislim da sam ja mojima kad sam bio još u osnovnoj školi govorio: “da ću ja njima od pevanja kuću sazidati!”
Pa nisi daleko pobegao…ha,ha…a kuću jesi li im sazidao?
Ha, ha, ha… ma neeeeee, od ovog posla teško da može da se nešto sazida, nema kuće ali kako da kažem, ovaj posao vas ispunjava, to je ljubav, to je zadovoljstvo…baviti se ovim poslom, druge, materijalne stvari… teško, u pozorištu se niko nije obogatio…
S tim što ja znam da ti odlično pevaš, doduše nisi to previše “zlorabio”, ono što je vrlo interesantno a mislim da će naše čitaoce interesovati ti si odličan imitator, mislim da kada bi se tome ozbiljno posvetio da bi i od toga mogao da “jedeš ‘leba”…
Pa da, ja kažem… šta god da sam izabrao… ja bih ga radio maksimalno što znači da bi ga radio odlično, ha, ha…
…ha, ha…nije to daleko od istine, hvala ti na ovom razgovoru i puno uspeha u budućem radu!
Za vojvodjanske.rs piše: Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.