Novi Sad ima buran pozorišni život, tri profesinalna pozorišta, nekoliko alternativnih grupa, akademsko pozorište Promena, Sterijino pozorje, od skora i „Manjinski festival“ koji nas po drugi put čeka ove godine u novembru, česta su gostovanje beogradskih i inih domaćih pozorišta, bude tu i značajnih gostovanja iz inostranstva, pristojan broj premijera… često dobijamo informacije da su pojedini glumci ili predstave osvojili nagrade na raznim festivalima, evo Ujvideki Szinhaz po drugi put dobio najveću pozorišnu nagradu u Mađarskoj… Sve je to u redu ali čini se, ispod radara, u medijima skoro nezapaženo, prolaze informacije da su tamo neki lutkari iz nekog, kako se ono zvaše… Pozorišta mladih, ma ono pozorište u Domu kulture, da, da… u Sokolskom domu, ma u onom što je bilo SNP, pa bio bisokop Zvezda… doneli i donose u naš grad pregršt nagrada sa skoro svih domaćih i međunarodnih festivala na kojima učestvuju, vrlo često su to i gran-pri nagrade. Konkretno, nisam primetio da su “veliki” mediji, sa nacionalnom i sličnim frekvencijama, nešto posebno izvestili auditorijum da je pre desetak dana predstava „Kako je nastalo letenje“ u režiji Emilije Mrdaković dobila po treći put gran-pri na međunarodnom festivalu u Kijevu (Ukrajina) u konkurenciji 24 predstave iz 14 zemalja sa 3 kontinenta, malo li je?! Tim povodom razgovaramo sa glavnim „krivcem“ tj. jedinim glumcem, radi se o monodrami, Sašom Latinovićem o toj predstavi i o još ponekim stvarima…
Prvo, konkretno pitanje: Tvoje pravo ime je Saša?
Da, baš Saša…
…pošto se većina Saša zovu Aleksandar pa im onda tepaju Saša, da ne bi bilo zabune…dobro, Saša Latinović rođen u Zrenjaninu pre 40 godina, u rodnom gradu obavio to što je imao oko osnovne i srednje…
…nije završio srednju školu pošto je uspeo da upiše akademiju posle trećeg razreda…
…sram ga bilo, he,he…
…bilo mu je jako žao što nije uspeo to da uradi posle drugog razreda srednje škole jer je i tada konkurisao ali su mu kazali da je isuviše mlad pa su ga primili posle treće godine, tako da nisam završio srednju školu…
…došao si na Akademiju u Novi Sad?
Tu sam jedino i probao, nisam nikad konkurisao, ni probao na nekoj drugoj…
… bio si stipendista zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović“, bio si u jako interesantnoj klasi…
…jeste, to je klasa profesora Bore Draškovića, kombinovana klasa, režija i gluma…
…iz te klase je proizašlo nekoliko, danas relevantnih imena, ne samo za Novi Sad već za čitavu zemlju i region… Olja Đorđević, Vlada Tintor, Jelena Ćuruvija, Dubravka Kovijanić, Ivan Đurić…
…Filip Markovinović, Tolnai Salboč…
… vi kao student, mislim cela generacija, još na fakultetu pravite nekoliko zapaženih predstava koje su imale pristojan odjek, krajem devedesetih godina … kruna tog rada se dešava u leto 1999 godine, odmah nakon bombardovanja, pomoću štapa i kanapa u Pozorištu mladih, tokom leta, koliko se ja sećam, u Septembru je bila premijera, “Momci iz benda”…
…jeste, to je bila naša prilika, odnosno, to je bila Oljina ispitna predstava, za koju smo se mi grčevito borili kod profesora Draškovića, da to bude ispitna predstava, onda se žestoko borili u pozorištu da to postane pozorišna predstava… koja je doživela izuzetan uspeh, možda čak i najveći uspeh koji je doživela, do sada, neka dramska predstava u Pozorištu mladih, odnosno dramska predstava u kojoj sam ja igrao. Ona je slabo išla na festivale, igrala je čini mi se kao prateći program Sterijinog pozorja te godine ili nešto slično…
…ne, ne… toga se vrlo dobro sećam jer sam upravo u to vreme se doselio u Novi Sad, ona je bila u zvaničnoj konkurenciji Vojvođanskih susreta koji su te 1999 godine održani u novembru, ovde u Novom Sadu, tada su prvi i jedini put pomereni zbog bombaradovanja, inače su uvek u aprilu, i nije dobila ni jednu nagradu ali je ostavila vrlo jak utisak i proizvela vrlo oprečne komentare, jer je u to vreme to bila “škakljiva tema”…
…jeste to je i danas vrlo “škakljiva tema” iako ne bi trebala da bude… naime tu se radi o proslavi rođendana jednog homoseksualca i čitava priča se dešava u toku te žurke…
…škakljiva tema, u to vreme nije baš moglo, tako puno, javno da se priča o različitim seksualnim opredeljenjima inače, po meni je to jedna najobičnija, klasična melodrama samo što je smeštena u okruženje ljudi sa neuobičajenim seksualnim opredeljenjima, klasična melodrama s tim što su na sceni samo muški likovi, standardna priča o ljubomori, trouglovima itd…kao što se dešava u svim ljubavnim odnosima…
…tako je, naravno, kao što bi svi ti odnosi trebali da budu klasična priča između ljudi, svaka takva priča treba da bude jednaka, svaka ljubav između ljudi je valjda ili bi trebala bude jednaka…
…tu sad možemo da pomenemo ono što smo ranije pričali, o uspehu te predstave. Siguran sam, to mogu da potpišem, da je to prva i jedina predstava u istoriji svih novosadskih pozorišta, koja je napravljena i igrana samo u Novom Sadu, na koju su dolazile organizovane grupe gledalaca iz Beograda da je gledaju. Igrom slučaja je to bilo Pozorište mladih u koje sam upravo u tom momentu, odmah nakon premijere, došao ja tj. postavljen sam za upravnika…
…jeste, mi smo u to vreme bili izuzetno poznati i popularni mada mi toga nismo ni bili svesni, napravili smo predstavu koju su ljudi dolazili više puta. Bilo je ljudi koji su dolazili skoro na svako izvođenje…
…kuriozitet je, recimo, upoznao sam jednog gospodina, mlad čovek, koji je organizovao proslavu rođendana tako što je doveo svoje prijatelje iz Beograda da gledaju “Momke iz benda”, posle su negde pravili žurku itd. To se nikada pre ni posle toga nije dešavalo…
Da, da… Pozorište mladih je tada, koliko se ja sećam, imalo izuzetno mladu “večernju scenu”, oni su se do tada prvenstveno bavili lutkarskim predstavama i predstavama za decu, mislim to je, zapravo, osnovna delatnost Pozorišta mladih. Mi smo tada, kada je ta predstava uzeta kao mogućnost da bude na repertoaru, došli upravo zbog toga da se revitalizuje, pojača, poboljša večernja, dramska scena u Pozorištu mladih. Kao što svi znamo, škola za glumce lutkare ne postoji u Srbiji. Kod nas nećete biti školovani glumac lutkar, kod nas imate školovane dramske glumce koji se školuju za rad na televiziji, pozorištu, filmu i radiju, znači na svim medijima u kojima je moguće da to rade ali se ne školuju da igraju u predstavama za decu niti u lutkarskim predstavama. Naravno, tada svi mi kao svršeni, mladi dramski glumci, pa i ostali glumci koji su bili već zaposleni…
…ti tada nisi bio “svršen”…
…da, ta Oljina predstava nije bila diplomska već ispitna predstava sa treće godine režije a nama treće godine glume…
…diplomska je bila “Bombardovaćemo Nju Hejven”1 (New Haven) sledeće godine, isto u Pozorištu mladih…
…da, tako je… i mi smo došli ne znajući šta bismo mi mogli da radimo u lutkarskom pozorištu i šta je to lutkarsko pozorište uopšte. Pretpostavljam da su glumci, koji su tu već bili zaposleni, prihavatili da rade sa nama u nadi da će jednog dana igrati i oni večernje predstave. Nakon toga… od kako sam tamo zaposlen, ja sam zaposlen u Pozorištu mladih, maltene, odmah nakon završetka Akademije… bio sam zaposlen u zrenjaninskom pozorištu nekih tri/četri meseca nakon diplomiranja i posle toga sam prešao u Pozorište mladih…i tu se “nastanio”, jako lepo… onda sam frekventno igrao i radio dramske predstave za odrasle paralelno sa predstavama za decu i lutkarskim predstavama.
Dolazimo do jedne bitne tačke, vezane za lutkarstvo i za ovu priču a to je “Komadić”!!! To je prelomna, kultna predstava…ona je izašla u februaru 2001 godine, spletom čudnih okolnosti znam pouzdano kada i kako, pošto je to prva premijera za moga upravničkog mandata u tom pozorištu. Proces je poznat, to je radila jedna mala ali odabrana ekipa i ključna stvar je da se tu pojavio jedan tandem koji će evo punih sedamnaest godina, možemo slobodno reći, ma koliko se to nekome sviđalo ili ne, to je dominantan tandem koji nosi repertoar lutkarske scene u Novom Sadu, to su Slobodan Ninković i ti…vi nosite, dobrim delom, i repertoar dramske scene Pozorišta mladih. Naravno, uz pomoć ostalih koji su, takođe, zaslužni za čitavu priču ali ste vas dvojica stasavajući kao glumci donosili svaki put, sa svakom novom predstavom, bar po jedan iskorak dalje… Komadić je bio ta prelomna tačka gde se formira ta ekipa, tu je pun doprinos dala, na nesreću pokojna, Mirjana Markovinović, naravno na čelu sa Emilijom Mrdaković, u to vreme je bila Mačković, koja je “idejni vođa” te neuobičajene priče, za lutkarstvo, u to vreme. Komadić postiže neverovatne uspehe gde god se pojavio, toga se jako dobro sećam…
…ha, ha, lepo beše. Da, to je interesantno, obe te predstave su moje prve predstave u Pozorištu mladih, prvo Momci iz benda a onda Komadić po Šelu Silverstejnu, po njegovim pričama za decu “Čiji sam ja komadić” i “Komadić koji nedostaje”… da, šta je tu bitno… nastavljam tri priče odjednom pa ćeš ti to da skratiš…dakle, mi smo negde na trećoj godini dobili mogućnost da izaberemo, odnosno imali smo fakultativni predmet, tada se to tako zvalo i nisu bili izborni, sada jesu…da idemo na lutkarstvo. To je bila više radionica koju je vodila Emilija na Akademiji…ja do osmog razreda nisam ni pomišljao da bi se ikada bavio glumom, onda me drugarica odvela u neki dramski studio i meni se to jako dopalo i ja sam tada odlučio da će to biti moj život, u roku od tri godine sam rešio da je to ono što želim da radim pa sam se trudio da što pre pobegnem iz srednje škole da bih postao glumac…tako je i ovo došlo potpuno neočekivano, naravno, pustivši sebe…nisam imao nikakav otpor prema tome, mada ja imam utisak da glumci imaju otpor prema lutkarskom pozorištu, da ne žele da svoju “glumačku veličinu” sakriju iza veličine lutke pa onda…mislim da samo iz tog razloga imaju otpor prema lutkarstvu, inače, je mnogo lepše i zahtevnije za jednog glumca da može da anulira sebe, da se postavi u inferiorniju poziciju od nečega što on oživljava, to je isto njegovo delo…to ja sada učim svoje studente…dakle Emilija je došla da nas nauči nečemu, dala nam je neke predmete, objekte… sa kojima smo mi trebali da se igramo… ja sam se izuzetno lepo igrao sa nekim ofingerom… to se njoj jako svidelo, ona je bila očarana…ta vežba je njoj bila, kasnije, omiljena…to mi je posle pričala, kako joj se to jako svidelo. To je bila čista improvizacija…dakle, mi smo dolazili na čas, ona nam je donosila neke objekte, mi smo se igrali sa njima i oživljavali ih… ona je na osnovu toga stekla utisak da bih ja bio dobar za neku lutkarsku predstavu, koju bi ona nekada radila u Pozorištu mladih. Znači to je bilo ranije, pre Komadića… e, onda kad je došao Komadić na red, tu je ona dobila priliku da pozove nekog od mladih glumaca, da u tom projektu sa njom sarađuje, pa je onda zvala mene, pitala me da li bih ja hteo…e onda su bili pregovori s kućom, da li bi to bilo u redu, ja sam već tada igrao u Momcima iz benda, već sam bio poznat kolektivu, bio poznat upravi itd. na šta su, na moju veliku sreću, odlučujući ljudi u kući pristali, pozvali me i odmah nakon toga, ne znam da li je bila izašla premijera a ja sam bio zaposlen u Pozorištu mladih… to je sve išlo jako brzo…
…to kako si ti zaposlen znam, jako dobro, znam ko je plaćao tvoje ne isplaćene stipendije zrenjaninskom pozorištu itd. itd. Znam za poziv tj. da su te stavili u neku podelu koja se tebi nije dopala a bio si planiran i uveliko radio na tri/četiri projekta u Pozorištu mladih pa sam, evo sad mogu da se pohvalim, ja lično, napravio dogovor sa tadašnjim upravnikom zrenjaninskog pozorišta Goranom Ibrajtnerom da ti u ratama isplatimo te zaostatke, mislim dve godine ti nisu isplaćivali, tako sam tu stvar oko preuzimanja ja završio…he, he…to je, takođe, malo kasnilo ali mislim da je sve namireno…
…da, da, sve je to u redu…
To je bio moj lukavi potez i danas to mogu da kažem s tim se ponosim!
Da, da…baš je tako bilo, hvala ti…
Nemaš na čemu da mi se zahvaljuješ, ti si pružio mnogo, mnogo više nego što je ta lukavština koštala…to je bilo negde u maju mesecu 2001 godine…
…da, da u pravu si, tako je bilo. Tako da smo mi napravili, za to vreme…za tadašnji lutkarski teatar iskorak, što se naših prostora tiče. Mi smo tada bili prilično zatvoreni u odnosu na svet, to je trajalo jako dugo… ono što smo mogli da vidimo, tada ni internet nije bio toliko rasprostranjen, tako da nismo mogli da dođemo do informacija…ali je to za naš tadašnji lutkarski svet bio izuzetan iskorak. Dakle, na jednom od međunarodnih festivala, ovde u našoj zemlji, smo dobili kritiku jednog člana žirija iz Bugarske …da su to neki objekti koji su se bacali po sceni i kretali, najstrašnije je bilo to što je Emilija prevodila sa bugarskog, hm, hm, kako je tamo neki, njen zemljak, pljuje…znaš, kako li je samo njoj bilo kao reditelju te predstave da prevodi tako groznu kritiku?! Ipak je to bio iskorak, pri tom je ta predstava imala sve kvalitete dobre predstve, lutkarske predstave, osim što nije imala klasične lutke.
Ta priča o negativnim kritikama…to je, kao uvek, problem konzervativnih, starijih, mada ne moraju da budu stari po godinama, već konzervativni u svakom pogledu, mislim na zastareo pogled na sve nove kreacije, ljudi se, u principu, boje svega što je novo, što je neki novi iskorak, ne prepoznavajući da je to budućnost… to je uobičajena priča npr. nemi i zvučni film, pa crno/beli protiv kolor filma, pa da će televizija uništiti kinematografiju… pomenimo da je radio, ipak nekako, preživeo video itd. ali to je uvek tako bilo, to je priča koja se ponavlja… međutim, pored svih negativnih, početnih, konzervativnih kritika Komadić je na svim festivalima, na kojima se pojavio, dobio bar po jednu nagradu čak, što je za to vreme bilo ne zamislivo, na najvećem svetskom festivalu “Zlatni delfin” u Varni, to je trogodišnja produkcija, trijenale, svih svetskih lutkara, pod pokroviteljstvom UNIMA, i tu je Komadić dobio nagradu, da pomenemo PIF (Pupet International Festival) u Zagrebu. Ako je “Zlatni delfin” nešto kao Olimpijada u sportu onda je PIF svetsko prvenstvo, koje se dešava svake godine i dobiti nagradu za režiju 2001 godine, bio sam direktno uključen i znam…mene su smirivali, toliko sam urlikao od sreće kad je spiker pročitao, niko nije mogao da veruje…mi smo bili već spakovani i trebalo je da krenemo, ja sam insistirao da ostanemo, većina je bila da se ide, treba stići kući…onda smo nas, četri/pet, otišli na proglašenje, ostali su sedeli ispred u nekoj bašti…mi apsolutno nemamo pojma, niti možemo da pomislimo na nagradu, nemamo nikakvu informaciju, imali smo priliku i sreću da odgledamo većinu predstava, pa hajde da vidimo ko je nagrađen…kad je oficijelni spiker pročitao: Nagrada za režiju2 “Komadić”, Novi Sad, Pozorište mladih, Emilija Mačković… ja sam počeo da skačem i urlam, Emilija me smiruje a ja joj kažem: Idi bre… uzimaj tu nagradu pa da bežimo kući… ha, ha,…izvinjavam se ali sam morao ovo da kažem.
Ništa, ništa… i meni prija podsećanje. Kažem, sam početak u Pozorištu mladih je bio vrlo uspešan… te dve predstave su bile izuzetno uspešne, imale su veliki odjek kod publike i bile su prepoznate… ako ne baš Momci iz Benda, onda je Komadić u strčnoj javnosti, kod kritike i na raznim festivalima zaista ostavio traga.
Posle toga su se ređale druge predstave tako da ja vrlo frkventno radim u Pozorištu mladih, od tih ranih dvehiljaditih, pa na dalje, “nosim repertoar” i izuzetno sam srećan zbog toga i ponosim se time, to uvek naglašavam… i uvek naglašavam da sam, paralelno sa tim, postao i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. To ističem svojim studentima i pokušavam da im približim pozorište za decu i lutkarsko Pozorište, imam utisak da oni o tome ne razmišljaju na prvu loptu, kada se prijavljuju na Akademiju da bi bili glumci, uopšte ne razmišljaju o tome da bi mogli da budu i glumci za decu…kažem tada je Emilija ponudila to na času, meni se to svidelo i kada sam uradio Komadić…odlučio sam i rešio da će to biti podjednako moja ljubav kao i dramske predstave za odrasle. To radim vrlo pošteno, vrlo predano sa maksimalnom posvešćenošću.
Ti si nakon toga uradio nekoliko sjajnih predstva, karakteristika lutkarstva je da, za razliku od dramskih, predstave mnogo duže traju, mnogo duže se igraju i mogu se reanimirati. Mogu se konzervirati, kad se “izigraju”, kad stasaju nove generacije mogu se osavremeniti i ponovo igrati. Komadiće se više ne igra…
Pa malo smo Slobodan i ja prestari da bi smo mogli da radimo sve to što smo radili nekada…to je fizički vrlo zahtevna predstava. Kad kažem da glumcu, lutkarski teatar i teatar za decu, nudi mnogo više, da je mnogo teži, onda mislim i na to… fizički je zahtevniji, što se tiče pažnje…pažnja mora biti podjednako podeljena bar na tri različite strane, morate da budete prilično plastični i vešti kao izvođač i mislim da je to za glumca izuzetno zahtevno…kažem ponekad mi je žao što se naša pozorišta za decu, pogotovo lutkarska pozorišta, stavljaju na niži stepen vrednosti u odnosu na pozorišta za odrasle. Što je najžalosnije to se dešava u struci, ja to doživljavam svih ovih godina, koliko se ovim bavim… mi budemo, navodno, u istoj konkurenciji sa predstavama za odrasle a onda budemo najavljeni kao prateći program itd. tako, da su to neke sitnice koje pokazuju pravo stanje stvari i odnosa… a kažem vam da je odigrati predstavu za decu, bar tri puta, teže nego odigrati dramsku predstavu na večernjoj sceni.
To sve zavisi od čoveka, od svakog pojedinca, kako doživljava svoj posao… ti si poznat i kao saradnik i kao glumac da uvek, na svakoj probi, na svakoj predstavi, pa bilo da se igra u nekom zabačenom selu, u domu kulture gde nema ni grejanja, u zimskim uslovima…Saša Latinović se debelo oznoji i pruži, najmanje 105% …
Ja mislim da je tako jedino moguće, ako hoćete da radite neki posao, stalno pravim digresije, ne mislim tu samo na moj posao, izvođački, glumački ili kao umetnik… ne, ne…ja mislim da je to u svakom poslu neophodno. Tako treba da rade ljudi…ili ćete da radite ili nećete, tu ste gde ste… to je pogotovo bitno za ovaj posao…da se razumemo. Od ovoga posla se nećete obogatiti, nećete biti ni slavni, šta znači biti slavan srpski glumac, koja je to slava i šta to znači? Ako ovo ne radite iz čiste ljubavi… zato što to volite, pa onda prema pozorištu, pa prema svojoj publici koja dolazi da vas gleda i za to plati ulaznicu, onda nemojte da radite. Naravno, to mislim i za svaki drugi posao… čak i ako ga ne volite, nađite nešto što volite da radite i onda radite maksimalno…
1)po tekstu Džozefa Helera koji je najpoznatiji kao autor scenarija za kultni fim “Kvaka 22”
2)nagrada za režiju je na PIF-u druga po težini, prvu nagradu – za najbolju predsatvu – je dobila belgijska predstava, nisam baš siguran da je slučajnost to što je ambasada Kraljevine Belgije u Zagrebu te godine bila Generalni pokrovitelj festival, hm, hm…
Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.