PRIČA O ČENEJSKIM SALAŠIMA

PRIČA O ČENEJSKIM SALAŠIMA

Reč „Salaš“ potiče od mađarske reći „Szallas“ (na srpskom „smeštaj“). Na samom početku njihovog nastajanja prvom polovinom XIX veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije prelaskom na ratarstvo, salaši su se pretvarali u kuće, slične onima koje su se gradile na selima. Tako vremenom su se povećavali , stvarajući veće ili manje grupacije sa osobenim načinom života. Salaše su gradile sve etničke grupacije na teritoriji Vojvodine unoseći bogatstvo različitosti i multietničnosti Vojvodine.

Uvek su me opčinjavali Čenejski salaši, a kako se nekad živelo na njima, ali i na ostalim vojvođanskim salašima, to pitanje sam sebi često puta postavlјao, pogotovo kada sam prolazio starim internacionalnim putem prema Srbobranu, i dalјe prema Subotici i Bačkoj. Čenej je zaista staro, ali i bitno mesto za Novi Sad, jer od njega praktično i sve kreće. Nekada veća varoš, a danas samo ostaju divne stare priče o salašima i salašarima Čenejskim, da se pripovedaju i nikada ne zaborave. Čenej je 1748. godine u Novi Sad utelotvoren, a pre toga je bio zasebni vojnički šanac, a u njemu je više graničara živelo nego u Novom Sadu, zato su i sebi podigli crkvu. Kad je varoš postala slobodna i varoška gruntovnica je razlikovala čenejske kuće od varoških kuća, a 1748. godine Čenej je brojao 112 kuća. Izvađeno iz starih rukopisa jednog savremenika, koji je još 1892. godine pisao o prošlosti ovih krajeva, pretpostavlјa se da je još te 1748. godine bilo dva Čeneja. Bilo je mnogo salaša, ali na dva mesta grupisanih, u današnjem “centru” i desetak kilometara dalјe, u pustari “bogu iza leđa”, desno od Rimskih šančeva. Zapis je star više od dva veka, ali prvi salaš sigurno još koju deceniju više. Podigao ga je neki od Čarnojevićevih pratilaca, zario je ralo u zdravu crnicu i tu osnovao dom. To isto su neki učili i decenijama i vekovima kasnije, neki u današnjem centru Čeneja, neki kod Rimskih šančeva, pa po nekom Pejiću, tako i tih dvadesetak salaša i nazvaše “Pejićevi salaši”, ali je ostao i naziv “mali Čenej”.

U ono vreme sredinom i krajem XIX veka, kažu nije se mnogo radilo na Čenejskim salašima. Tek onoliko koliko je bilo potrebno za domaću potrebu. Sejalo se malo žita, malo kukuruza, ječma i plavog krompira, vrlo ukusnog, par leja luka vlašca i pasulјa po kukuruzu i to sve na svojoj zemlјi. Zemlјa se u arendu nije uzimala. Poneki su tek uzimali “na pole” od gospode iz varoši. Plodored je bio ko i sad. Strnjika na džombu i obratno. Redovno se ostavlјala crna ugar da se zemlјa odmori, jer se slabo ili nikako nije đubrila. Đubrili su je samo zečevi ili ptice, a rađala je. Takva je Čenejska zemlјa. Kuće su bile od naboja. Soba i kujna, a negde i dve sobe. Obaška je bila štala, šupa i komora za mleko. Svaka je kuća imala ovaca, svinja, živine i kovanluk sa pčelama. Od krupnije stoke držali su se volovi i konji, a krava je retko u koga bilo. Od nameštaja u sobi su bili tzv. prosti kreveti od dasaka i po jedan “nemački” krevet. Gazde su imale i “nameštenu” sobu u koju se retko ulazilo. Leti se spavalo napolјu, na prostim ponjavama, a zimi u sobi i štali. Pećke su bile zemlјane sa velikim zapećkom. Peći su ložene slamom i kukurzovinom, a kuvalo se, takođe na slami, šapurikama i “ganjevima”. Ganjevi su bili osušene table od balege pomešane sa slamom, isušene leti na gumnu, pa zato nije ni bilo đubreta za đubrenje njiva. Na sredini kujne je bio veliki banak nad kojim je visio gvozdenjak, obešen na lancu. Bilo je i zemlјanih lonaca u kojima su se kuvala jela. Ogrevnih drva nije bilo. U komadiću crepa goreo je žižak, a ko je imao ovaca pravio je i sveće. Sveće su salivali u trsku ili zamakali stenjak u otoplјen loj i tako dolazili do sveća. Svet je malo radio, ali i rđavo živeo. Svi su bili oskudni, bilo da su imali više ili manje zemlјe. Zemlјa uopšte nije bila dobro obrađivana. U leto se jedva dočeka ječam da sazre te je odmah nošen u suvaču da se samelјe. Radilo se pri žišku i sveći, a često puta i u mraku. U mraku se kudelјa prela kao i ostali mehanički poslovi. Oralo se drvenim plugom i gde je bilo više trave kao apte, zubače ili kožure i pirevine, plug je preskakao i “pravio oplaz” jer nije mogao da poseče travu, a sejalo se rukom. U žitu je bilo mnogo trave koju su naši ratari plevili i davali konjima hranu. Za zemlјu se nisu otimali. Obično su komšije ostavlјali poširi sklad između sebe, da ne bi jedan od drugog odorali. Taj se prostor vremenom uledini i tu izraste trnje i korov. A trnja je uopšte svugde bilo, u izobilјu. Trnjina i viganja na tim prelazima, a i na obalama bila je tako gusta, da ni živina nije mogla tuda da se provlači. Vršilo se na konjima. Porani se oko dva sata, pa se radi do deset uveče, dokle god se žito ne izveje. Gazde su imale više konja, mogle su da obave i po vršaja. Kada se završi žetva onda se daje za sve koji su radili “završionica” sa pilećim paprikašom i gužvarom sa sirom, od koje je mast i kajmak curio na prste.

Za vojvodjanske.rs piše: Zoran Knežev

Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom novogodišnjem popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com  ili na broj telefona 064/1258337

Author Image
Lala
%d bloggers like this: