Sredinom tridesetih godina XX veka sve svetske novine su se utrkivale da objave opširne izveštaje sa londonske izložbe automobila i saobraćajnih sredstava. Ta izložba odlikovala se raznovrsnim tehničkim inovacijama i savršenstvima. Ali najinteresantniji predmet koji je izložen, bila je “vila na točkovima, zapadnjački udobna”, kako su onda nazivali kamp-kućice. Nјu istina vuče automobil ili kamion, od jednog mesta na drugo, ali i to omogućuje njenom vlasniku da svakodnevno “menja vazduh i traži nove vidike”.
Međutim, i u Novom Sadu, sagrađena je 1936. godine jedna “vila na točkovima”. Istina, ne tako savršena, ne tako udobna i prostrana kao na londonskoj izložbi, ali zato ipak “vila”, ili još bolјe reći “garsonjera” na točkovima, jer je njen vlasnik pedesetogodišnji gajdaš, i još neženja.
-“Bože pomozi, šta mu bi…” – krstile su se bake i snaše iz Salajke i Podbare, posmatrajući kako “Kožuvara”, poznati i traženi novosadski gajdaš, nadgleda radove oko zidanja svoje “vile”. Zar pored toliko stanova za izdavanje i mladih gazdarica koje izdaju baš samcima stan, da se daje čovek u ovakav trošak?
Brkati gajdaš, Žarko Erdelјanin, uvek sa “iroški” nakrivlјenim šeširom, poznat pod svojim nadimkom “Kožuvara”, nego li pod svojim pravim imenom, na koje i vodi svoj gajdaški zanat, bio je uporan. Što je naumio i rešio, to je postepeno, iz meseca u mesec i ostvario. U letnjim mesecima kada je gajdaška sezona prilično “mrtva”, jer zaradi se samo malo svirkom u krčmama, a ređe u svatovima, on je počeo da gradi svoju garsonjeru na točkovima. Nabavio je donju konstrukciju jednih teretnih kola (“lasta” kola kako su se onda popularno nazivala), pogodio se sa majstorom Maletićem, stolarom iz Kamberove ulice, “odrešio svoju kesu” i stolari su počeli vredno da delјu gredice. Na osnovu teretnih kola dolazio je postepeno kostur “vile”. Soba i kujna, taman dosta za jednog “garsona”.
-Koštala je osam hilјadarki! Nije šala!
A “Kožuvara” je plaćao. I to široke ruke. Dolazio je svet da posmatra njegovo delo, iz svih okolnih ulica i prostranih sokaka slegao se narod. Izvesno vreme u Novom Sadu govorilo se samo o tom novom pronalasku i o novosadskom gajdašu. Ondašnja štampa piše da nije bilo lako pronaći Žarka Erdelјana – “Kožuvaru”. Može se sretati uvek u kafani kod “Miloša Obilića”, kod “Novice” i u drugim poznatim kafanama na Temerinskom drumu, a kada je trebao, da da intervju za ondašnje novosadske novine, ne može se nigde naći.
Najzad, posle dugog traganja, pronađen je. Usred bela dana, on je po kazivanju njegove gazdarice, spavao snom pravednika…da nadoknadi noć.
– Sad će on!
Spremio se “Kožuvara” kicoški, stavio svoj klasični slamnati “žirado” šešir na glavu, svoje skupocene gajde sa narodnim bojama pod mišku i uputio se na svoju “građevinu”, da pod njenom senkom priča o njoj…za buduća pokolenja. Šegrti su rendisali nešto na krovu, radili su brzo, užurbano, jer “vila” je trebala da bude gotova pre prvih hladnijih jesenjih dana, Dolazi uostalom zima…
Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju kao i najnovija dela Zorana Kneževa, možete poručiti po specijalnom popustu putem meila: zoranknezev@gmail.com ili na broj telefona 064/125833