Случај је хтео да се посета Синају деси четири дана након празника ове мученице, која се прославља 8. децембра, па су капије још увек биле украшене. Међутим, овде ништа није уобичајено. Не подразумева се ни улазак у манастир, нити је манастирска продавница отворена цео дан. Купити овде нешто, целивати, оставити прилог и имена, прави је куриозитет.
Ипак, ту смо и вечерња служба пролази у мраку где гори само кандило-два и понека свећа, а ветар около удара као да ће на сваки налет однети део крова са манастира.
После службе, монаси износе мошти Свете Катарине на целивање. Након целивања њене руке, монах из посуде насумично узме метални прстен и дарује га посетиоцу. Тај тренутак највише подсећа на давање нафоре. На прстену је срце у којем су два слова АК (агиа Катарина). Кажу да свако добије прстен који му одговара, ни премали ни превелики. Он је симбол ходочашћа код ове светитељке а такође и подсетник на прстен који је Света Катарина добила од Господа, чиме му се обручила на веру.
Након тога пролазите у одају која је паралелна са олтаром и ту се изувате скоро у мраку, да бисте ушли и целивали најсветије место испод олтара, саграђено над кореном пламтеће купине где је Мојсије зачуо речи Господње „Изуј обућу своју с ногу својих, јер место где стојиш света је земља”. Изување указује на потребу да се човек очисти од овоземаљског греха који га дели од Бога.
Манастир Свете Катарине опасан је зидинама које је саградио цар Јустинијан у 6. а најсветије место је капела чију изградњу је наложила царица Јелена у 4. веку, на месту пламтеће купине. Донедавно су овај лепи грм посетиоци могли и додирнути, али је стављена ограда како биљку не би кидали. Грм још увек даје плодове, једини је те врсте на целом Синајском полуострву а пресађивање на било које друго место није дало резултате. Зеленила наоколо нема ни у траговима, осим мало у оквиру манастирских зидина, ушушканих између планинских литица.
Манастирска ризница је најдрагоценија после ватиканске и дивно је опремљена, попут савремених музеја. Предмети имају духовну, уметничку и историјску вредност. Дванаест икона је из 6. а највећи број из периода 11–15 века. Исус Сведржитељ (Пантократор) је ретка икона из прве половине 6. века. Христ у руци држи Нови завет, икона је урађена у византијском стилу старом техником која се зове енкаустика, где се боја мешала са воском и наносила у још топлом стању. Он једним оком гледа на праведнике а другим на оне који нису били милостиви према ближњему, а то изображава и двојаку природу – божанску и људску. Ту је и икона Мојсија (Мојсеја) који се изува пред гласом Господа који му се обраћа из жбуна несагориве купине.
Сем докумената, чува се и преко пет хиљада књига, углавном богослужбених а насталих током 10 векова. Овде је наш настарији псалтир на старословенском језику (на енглеском језику уз књигу стоји натпис Slavonic). У ризницу и на литургију монаси пуштају само православне, мада по другом сведочењу, у ризницу само Србе.
Испод ризнице у дворишту је и оригинални извор где је Мојсије срео своју жену.
Беше прилика да се посети и спомен-костурница, где се у једном боксу, иза масивног стакла налазе само лобање, а у другом остале кости свих овдашњих монаха, почев од 4. века. Једном од њих, Стефану, тело је потпуно очувано, са руком у молитвеном положају, те се он посебно чува. Монаси се најпре сахрањују на малом гробљу, па се касније овде полажу. Као прво, тешко је сахрањивати у камену а друго, да монахе подсећа на овоземаљску пролазност.
Пророк Мухамед као оснивач исламске вере, арапски калифи, турски султани па чак и сам Наполеон, били су покровитељи овог манастира. Мухамед је лично написао наредбу о изузећу (да се манастир не дира). Тај документ је запечатио отиском своје руке и може се видети у ризници. За више од 16 векова, манастир ни једном није рушен, док кажу да је Црква Христовог гроба подизана два пута. Због тога је манастир Свете Катарине најстарији оригинални манастир у коме литургија непрекидно траје.
Манастир су даривали српски краљеви Драгутин и Милутин као и цар Душан, а Свети Сава је тамо провео Часни пост уз молитву за народ.
Сутрадан смо устали у 5 ујутро и кренули на литургију. Јединствена је прилика помолити се Светој Катарини за здравље своје и ближњих, јер је и сама Катарина била медицинарка. Уз то, место и доживљај, не могу се упоредити ни са чим виђеним. То није овај свет, већ неки паралелни, много другачији.
Да додам и то, два дана касније сам у Јерусалиму у цркви куповала крстиће и бројанице. Монахиња је имала прстен Свете Катарине на руци. Несвесно помиловах њен прстен, а затим и она мој. Некако смо се, уз осмех, разумеле! Биле смо тамо, на том посебном месту.
Другом нашем сапутнику је пре неколико година група немачких туриста грешком покупила кофер и однела за Каиро. Остао је у манастиру да спава, храни се и моли, без резервне одеће, докумената и свега. На служби је схватио да су монаси убацили јектеније где се Светој Катарини моле да помогне у враћању кофера. После 2–3 дана, стигао је и кофер назад. Од тада се враћао више пута под Синај.
Доћи овде, није ли лако ни безбедно. Али, ако вам се укаже прилика, вреди је искористити.
Текст и фото: В. Раонић;
*описано је лично искуство, допуњено подацима из брошуре на руском.
You must be logged in to post a comment.