PRVI NOVOSADSKI BAŠTOVANI

PRVI NOVOSADSKI BAŠTOVANI

Baštovanstvo u Novom Sadu datira još od pre oko dva veka, pa se sa pravom može reći da je Novi Sad centar baštovanske proizvodnje za vreme Austro-Ugarske. Novi Sad je u onim vremenima, kad je početo baštovanstvo bio glavni izvor za snabdevanja povrćem cele države, jer pre 200-tinjak godina sa baštovanstvom u bivšoj Austro-Ugarskoj nije se takoreći ni jedna pokrajna bavila više od Novog Sada. U to vreme nije se proizvodilo povrće u tolikoj meri kao danas, u ono vreme nije bilo ni toliko potrošača za njega, te se povće prodavalo na male gomilice i na komad, meštanima i nešto za okolinu. Nekoliko decenija kasnije, kad se ispostavilo da povrće dobro uspeva u Novom Sadu i okolini, i sami proizvođači uvideli su rentabilnost povrća, da se mnogo više plaća nego žitarice.

Od 1870. godine počelo se baštovansko povrće i bilje proizvoditi, jer se za njega interesuju u Beču i Pešti. Nekoliko godina kasnije i Novi Sad dobija železničku prugu, te se povrće počelo otpremati u Peštu, Beč, Komorom i Prag. Baštovanstvo je tada počelo rapidno da se razvija i u predratnim godinama dostiže vrhunac, tako da je sam Novi Sad 1910-1912. godine proizvodio samog paradajza (patlidžana) 1.500 katastarskih jutara što bi značilo 4.000 vagona godišnje, kao i pasulja u mahunama zelenim i žutim, za šta je u predratnom vremenu postojala velika tražnja. Takođe je na velikim površinama sejana zelen, na 1.000-1.500 katastarski jutara. Boraniju su isto u ono vreme izvozili u Beč i Peštu, od celokupnog roda jedno 75-80 %. O drugim proizvodima da i ne govorimo, kao rani krompir, kupus i druge artikle, koji su se takoreći najviše tražili u Novom Sadu, jer se ispostavilo da je najbolje povrće bilo novosadsko, te je Novi Sad smatran kao bašta Austro-Ugarske, od kuda su se veći gradovi snabdevali prvoklasnim povrćem.

Posle Prvog svetskog rata baštovanstvo je uzelo drugi pravac. U Novom Sadu, u tom proizvodnom centru čuvenom u celoj Zapadnoj Evropi, dešava se ograničenje u radu jer je posle rata nagrnuo veliki broj stranih baštovana, najviše Bugara, koji su takođe isto dobri baštovani i imaju isto pogodnu klimu za uzgoj ovih kultura, te je sa njima i nama, stvorena tolika produkcija da nismo mogli zbog velike konkurencije u stanju dobro plasirati robu. Pored konkurencije, velike carine za inostranstvo i poskupljenja prevoznih troškova, naterali su novosadske baštovane da ograniče rad, jer baštovanstvo iziskuje mnogo truda i ponekad se ne naplate uložene pare. To se upravo dogodilo u Novom Sadu 1929 i 1930. godine, kada su novosadski baštovani za 2 godine bacili preko 20 vagona najskupljeg povrća arpadžika, jer ga u vremenu prodaje nisu mogli prodati ni po pola dinara kilogram. Još tada su naši novosadski baštovani tražili veću ulogu gradskih struktura u svemu. Da bi se proizvodnja digla na dostojnu visinu, potrebno je postarati se od strane nadležnih da se snize troškovi transporta i carina i da se zaštiti naše baštovanstvo od nelojalne konkurencije. Ipak najviše su apelovali na to, da se izgradi što više fabrika konzervi, koje bi višak proizvoda konzervisale, te bi se na taj način sprečilo propadanje suvišnih proizvoda povrća, koje se ne može svaki put sveže prodati, a dobro bi bilo po uzoru mnogih država stvoriti prodavnice, gde bi se građanstvo snabdevalo jeftinijim povrćem.

Pošto se nekako u to vreme osniva Udruženje poljoprivrednih proizvođača, oni izlaze sa konkretnim predlozima za unapređenje proizvodnje. “Država bi trebala da pokaže vidno interesovanje za ovu privrednu granu poljske privrede, te da pomogne ovo Udruženje koje je ovde osnovano, sa jednom većom subvencijom za nabavku raznih modernih mašina i alata, kao i mašina za čišćenje baštovanskih semena i mašinu za prebiranje krompira, koji bi baštovani nabavili iz Nemačke, a time bi privukli baštovane u zadruge Udruženja. Kroz zadruge bi počela i racionalizacija i tipiziranje prizvodnje za strana tržišta, što bi nas ponovo vratilo u sam vrh proizvođača i omogućilo da bolje i više plasiramo robu u inostranstvo. Kad bi se ovo gore navedeno sprovelo na taj način, baštovanstvo bi krenulo na bolje i stalo na zdrave noge. (Glasnik zavoda za unapređenje spoljne trgovine, II god. br. 6.)“

Novosadska povrtarska roba izvozila se na najudaljenija tržišta Austro-ugarske i još u Nemačku, gde joj je centralno stovarište bilo u Berlinu. Izvoz se vršio ponajviše železnicom, pa lađama, čamcima i taljigama, preko svojih poverenika (piljara) ili sami proizvođači, Novosađani i piljari kojima je to glavno i jedino zanimanje.

„Čim je novosadski bostandžija prodao robu, odmah je hitao na svoje „bašće“ na rad i na zbiranje dospele robe za sutrašnju pijacu. Tamo će probaviti sa svojim poslenicima, koji su već u 3 sata izašli na rad, do kasno u noć. Kad se vrati kući večeraće, zatim spremiti robu za sutrašnju pijacu, pa onda sat-dva odspavati i već oko ponoći dići će se i pohitati sa robom na pijacu ili izići na „kapiju“ (Pirošku ili Temerinsku) da pogađa radnike, koji su tamo čekali za posao.“ Tako su novosadski varošani prodavali najveći deo godine u najnapornijem radu i da nije zime „valda ne bi imali kada ni umret“, kako bi u ono vreme govorili u šali za sebe. Baštovani su kultivisali sve baštovanske vrste ranog i poznog povrća. U veštini proizvodnje tih vrsta nije im bilo premca, jedino i to u sunčanim godinama konkurisali bi im Bugari baštovani, koji su nasade veštački zalivali, dok je novosadski nasad zalivala kiša, pa je novosadska roba bila uvek ukusnija.

Za vojvodjanske.rs piše Zoran Knežev

Nastavak priče pročitajte u knjizi „Novi Sad prošlost u pričama“… koju možete poručiti putem meila: zoranknezev@gmail.com …ili na broj telefona 064/1258337

 

Author Image
Danica Vŕbová
%d bloggers like this: