PRVI SRPSKI BIZNISMEN I FILANTROP

U utorak 09.oktobra ćemo imati priliku da vidimo premijeru monodrame Lazar u produkciji “Marcons” d.o.o. Novi Sad na sceni “Pera Dobrinović” u izvođenju Miodraga Petrovića (prvaka drame Srpskog narodnog pozorišta) a u režiji Ljuboslava Majere tim povodom razgovaramo sa mr.  Zoranom Subotičkim, autorom teksta. Ovo je druga, po redu, priča koja će ugledati svetla pozornice iz, projektovane, trilogije za koju nismo sigurni da li će prerasti u hroniku, materijala sigurno ima…

…da krenemo od početka, o Lazi Kostiću se puno toga zna, napisano je puno toga, on to sigurno zaslužuje. Kostić je to što jeste za srpsku poeziju i ne treba da nas čudi ako bude inspiracija mnogima i budućnosti, no ovoga puta nećemo puno pričati o njemu… ne odvojivi deo priče o velikanu srpske poezije je i Lenka Dunđerska a sa njom dolazimo do teme o kojoj ćemo divaniti a to su Dunđerski. Samo prezime Dunđerski se u ovoj zemlji rabilo i rabi na različite načine u različitim kontekstima. Postoji mnogo priča a među njima puno onih koji taj, da tako kažemo, brend koriste za neku svoju promociju, često, u pogrešnom kontekstu ali sama priča o Dunđerskima je ipak obavijena velom tajne, ostala je nekako u zapećku. Svi kao sve znaju i pričaju a kada se malo dublje zakopa vidi se da, u principu, se jako malo zna o njima. U cilju osvetljavanja životopisa, znamenite, familije sa prezimenom Dunđerski, mr Zoran Subotički, nekadašnji profesor filozofskog fakulteta, da ne pričamo čime se sve bavio i čime se bavi, je krenuo u misiju razotkrivanja tog mita, napisao je dramsku trilogiju o njima. Prvi deo te trilogije smo imali priliku da vidimo, zvala se…

…“Od raja do beznjenice“, beznjenica je kovanica Laze Kostića iz znamenite pesme „Santa Maria della salute“,  meni se učinila pogodnom da je istaknem u naslovu da bih zaintrigirao publiku…

…Laza je inače čuven po stvaranju novih kovanica, možemo slobodno da kažemo da je stvarao neke nove reči, kovanice i sl. kojima je obogaćivao Srpski jezik, koji je uz sve svoje prednosti, ipak, siromašan jezik ali to je mnogo opširna i druga tema. Za par dana nas očekuje drugi deo, monodrama „Lazar“, reditelj je ovoga puta Ljuboslav Majera a Lazara Dunđerskog igra Miodrag Petrović, prvak drame SNPa, možeš li da nam pouzdanije kažeš kada i gde će se desiti premijerna izvođenja…

…devetog oktobra u Srpskom narodnom pozorištu na sceni „Pera Dobrinović“ će biti novosadska premijera, a 12.oktobra u Srbobranu, u njihovom „Pozorištancu“, to je jedan objekat, prostor koji je pretvoren u pozorište, nije klasično pozorište ali tu se odigravaju različite dramske forme koje mogu tamo da stanu.

To bi bio drugi korak i onda preostaje treći koji je planiran za par sezona, kada se ove prethodne dve budu „izigrale“…

…tako je, o tom – po tom, da vidimo kako će se razvijati priča…

…pomenuti, prvi korak „Od raja do beznjenice“ se još igra i igraće se, jako je popularan, specifičan je po tome što se igra u autentičnim ili sličnim prostorima, gde se radnja inače dešavala, tako da se može osetiti atmosfera duha i vremena…

…tačno tako. Zahvaljujući Lazi Kostiću, sa kojim smo započeli ovaj razgovor… zahvaljujući njegovoj fenomenalnoj, sjajnoj pesmi „Santa Maria della salute“ dobili jednu vrstu medijatora… dakle, jedan medij koji je preneo, koji nosio i zadržao  sećanje na jednu sjajnu porodicu kojoj je pripadala njegova Muza, inspiracija i velika ljubav Lenka Dunđerski. To je jako važno zato što je sećanje na tu porodicu zatomnjivano vrlo tendenciozno iz vrlo jasnih razloga. Svako sećanje na tu porodicu, na njihovo zaveštanje, na njihova materijalna i nematerijalna dobra koja su ostavili ovom društvu, ovom narodu su namerno gurana pod tepih. Tako da zahvaljujući toj pesmi, dakle književnosti, poeziji je sačuvano sećanje i to vrlo živo sećanje na jednu sjajnu devojku kao što je Lenka Dunđerski ali je preko nje sačuvano sećanje i interesovanje za jednu, kao što sam rekao, zaista divnu porodicu, kao što su bili članovi porodice Dunđerski, možemo reći dinastije. Dakle, radi se o jednoj zaista izuzetnoj porodici koja je ostavila iz sebe ozbiljan trag koji je vidljiv uprkos svim mogućim namerama da se njihovo zaveštanje skloni od očiju javnosti. Ja sam napravio, prvo, predstavu o toj velikoj ljubavi između Laze Kostića i Lenke Dunđerski…smatrao sam da je to jedna, pozivajući se na samu pesmu ali i na ono što se zna oko pesme i ono što je uslovilo rađanje i pisanje, stvaranje takve pesme…smatrao sam da ne bi bilo zgoreg da imamo jedan dramolet, kako je to još Laza Kostić zvao, koji bi se igrao upravo u tim autentičnim prostorima koji jesu neka vrsta dvorske kulture Vojvodine. Dakle igramo isključivo u dvorcima, kaštelima, zadanjima od kulturno istorijskog značaja i tu nam nikakva scenografija ne treba jer oni sami, ti objekti, njihov eksterijer i njihov enterijer su “scenografija” tj. prostor gde se predstava izvodi gde se zapravo dešavala… odigrali smo je više od pedeset puta, nastavljamo dalje… u ulozi Laze Kostića je Ervin Hadžimurtezić, jedan predivan, sjajan glumac koji donosi lik velikog pesnika na izvanredan način…oca Lenkinog, Lazara Dunđerskog igra Miodrag Petrović…

…koji, posredno, razrešava čitavu priču…

…da, da…on, zapravo, zamrsi i razrešava celu priču…to je sudbina moćnika koji misle da mogu da drže sve pod kontrolom…

…neka naši čitaoci podgledaju predstavu pa će im biti jasnije, nije fer da im prepričavamo…

…tako je, Lenku Dunđersku igra mlada glumica, iz ovih naših krajeva ali živi u Beogradu, Jovana Radovanović, koja na vrlo specifičan način odgovara na nešto što jeste lik Lenke Dunđerske ali ne onaj lik kako mi svi zamišljamo da je Lenka izgledala u stvarnom životu…nego lik Lenke u jednom, potpuno pozorišnom dramoletu, kako reče Laza. To je stvar koja je pokrenula malu lavinu nekih drugih događanja koje se tiču te porodice, ja sam paralelno, podstaknut tom predstavom, napravio projekat koji se zove “Čudesni svet Dunđerskih” koji ima za cilj da široj javnosti predoči graditeljsko, ekonomsko i duhovno nasleđe te porodice koja je, zaista, impozantna…

…sada dolazimo do sledećeg koraka, što je i tema ovog razgovora. Najveće ime tj. najveće bogatstvo je stvorio Lazar, molim te da nam kažeš nešto više o njemu, ko je on, šta je on to radio…

…radi se o izdanku, rekli bi, jedne loze, porodice koja je došla u ove krajeve iz krševite Hercegovine, moglo bi se reći da je za relativno kratko vreme… kada kažem “kratko vreme”, mislim na pola veka ili nešto malo više…

…najmanje dve generacije…

…tačno, dve, tri generacije, koje su od samog početka, od svog dolaska u ove krajeve u zemlji videli ozbiljan kapital koji može da oplođuje kapital, da donosi nove vrednosti. Od dede Avrama, koji je pokrenuo priču sa zemljoradnjom pa preko velikog Gece, odnosno, Gedeona Dunđerskog koji je počeo da na organizovaniji način da oplođava taj kapital, da se bavi zemljoradnjom…ostavio je svom sinu Lazaru Dunđerskom u amanet da nastavi započeti posao…  Lazar Dunđerski je pokazao izvanredan talenat kada su poslovi u pitanju. To nisu samo poslovi u domenu agrara, poljoprivrede, nego Boga mi, trgovine, bankarstva i industrije. Bio je otvoren za inovacije, za nove tehnologije, oprobavao se u raznim oblastima i sferama a ono što je fascinatno je to da je uspevao u svim poljima, danas bi rekli ekonomije, kojih se poduhvatio. Tako da je Lazar Dunđerski, Lenkin otac, napravio jednu impozantnu poslovnu karijeru, on je postao najbogatiji srbin Austrougraske carevine. Njegovo bogatsvo je bilo ogromno, tvrdilo se za njega da kada izađe na berzu sa žitaricama da se trese berza u Pešti… dakle to je čovek koji se, očigledno, jako dobro snalazio u toj materiji koja se zove ekonomija u, tadašnjim, zadatim okvirima nekadašnje države koja je tada postojala na ovim prostorima. Ono što je meni bilo fascinatno zbog čega mislim da takvog čoveka treba upoznati, treba da ga publika upozna… da ga upozna na drugačiji način, ne samo kroz statistiku, kroz brojke, kroz forinte, hektare,zlatnike…nego da ga upozna kao poslovnog čoveka, kao porodičnog čoveka, kao prijatelja, kuma i kao velikog dobrotvora… Nije on bio dobrotvor samo zato što je imao nego…Lazar Dunđerski je, po mom mišljenju, čovek dobrog srca, njegova dobročinstva proizilaze iz njegovog srca a ne iz njegovog novčanika… to je nešto što je ključno…

…danas bi se kazalo: Filantrop…

…upravo, to je nešto što su Petrović, kao glumac a posebno Ljuboslav Majera kao reditelj prepoznali u tekstu, upravo su tu dimenziju Lazara Dunđerskog stavili u prvi plan. Dakle, Lazar Dunđerski kao čovek a ne kao moćnik, ne kao magnat, ne kao čovek koji je prepun nakakvog bogatstva pa time pokazuje svoju moć, silu itd. Mislim da je predstava zbog toga interesantna…smatrao sam da Lazar Dunđerski treba da dobije svojih sat vremena da se pokaže u novim okolnostima, posle sto godina, prošle godine je bilo sto godina od njegove smrti, umro je 1917 godine…Srpsko narodno Pozorište je tim povodom organizovalo Svečanu akademiju…mislim da Lazar Dunđerski ima šta da kaže, da poruči savremenom čoveku, savremenom svetu…

…da ne koristimo, taj prokaženi, termin “tajkun” nego možemo da kažemo da je Lazar Dunđerski prvi, pravi biznismen sa ovih prostora te da on puno može da poruči, našim savremenim biznismenima, “investitorima”, koji su na ovaj ili onaj način barataju ogromnim količinama finansijskih sredstava, koje mi, mislim ti i ja, ne umemo ni da napišemo, doduše mi se bavimo nekim drugim stvarima…mi verovatno ne možemo ni da zamislimo kolika je to moć i bogatstvo kojim je on raspolagao, verovatno i ovi današnji koji za razliku od njega nisu baš preterano filantropski raspoloženi ili mi bar nismo upoznati sa tim delom njihovog delovanja…nekada se za takvog čoveka govorilo da je “duševan”, da ima dušu…

…Arijadnina nit te predstave je jedna okolnost koja se desila nakon čega je Lazar Dunđerski preduzeo određene korake…naime u tom trenutku Srpsko narodno Pozorište ostaje bez svoje zgrade koja je bila, ovde na Trifkovićevom trgu… znači, Srpska drama ostaje bez svog prostora, predstave su se ponovo igrale u kafanama, onda je Lazar Dunđerski rešio da prevaziđe neke “administrativne” probleme koje je zadavo tadašnji magistrat…rekao je: “Dobro… pozorišta će biti!” Onda je izgradio Pozorište u dvorištu sadašnjeg hotela “Vojvodina”, odnosno u dvorištu tadašnjeg hotela “Carica Jelisaveta” koji je bio u njegovom vlasništvu. Rešio je problem katastra, dakle: “Je l’ ovde može biti Pozorište? Može… u redu!” On je izfinansirao izgradnju te dvorane, tog prelepog zdanja…dakle, mi ne govorimo o čoveku koji je donirao sredstva da se poprave neki prozori ili da se zamene brave na zgradi nego je izgradio čitavu zgradu…po meni je to događaj koji zavređuje pažnju nas savremenika koji se bavimo pozorištem…tako da se u toj monodrami kao Arijadnina nit nalazi ta priča o izgradnji jednog, takvog zdanja…

…dobro, da ostavimo gledaocima da vide kakav je čovek bio Lazar. Treći korak je Bogdan hoćeš li da nam kažeš šta nas očekuje u skoroj ili doglednoj budućnosti?

Dunđerski su stara Srbobranska porodica, to je nešto što Lazar Dunđerski, i svi Dunđerski pre i posle Lazara, ističu sa posebnim respektom…oni su uvek isticali das u oni iz Sent Tomaša, odnosno Srbobrana…da su Srbi i da su Pravoslavne vere. Mi u ovoj priči govorimo ljudima koji žive u drugačijem vremenu, u drugačijem uređenju, u drugačijoj državi. Jednako su se, svi do jednoga, ponosili svojim poreklom i Pravoslavnom verom i kada je došlo do prisajedinjenja Vojvodine Srbiji,  dakle mi pričamo o porodici koja je proistekla iz jedne male sredine, ne u Novom Sadu, nego jednoj maloj sredini kao što je Srbobran…

…izvini što te prekidam, jednom prilikom si mi rekao da Lazar nije baš preterano voleo Novi Sad, da je u Novom Sadu boravio samo kad je morao…

…voleo je on Novi Sad, nije to sporno, nego je on…kada je došlo do trenutka da izabere da li će da ostane u Srbobranu, da dvori svog oca ili da dođe u Novi Sad, da živi mondenskim životom sa svojom porodicom…on se odlučio da ostane u Sent Tomašu, Srbobranu da ostane uz svoga oca do njegove smrti…nikada nije napuštao Srbobran, tamo se stalno vraćao…na kraju tamo im je i kapela, tamo je i sahranjen, tamo su svi Dunđerski saharanjeni…dakle, imao je poseban odnos i poštovanje prema Srbobranu…

…tradicionalno, patrijahalano vaspitanje…

…da, da. Bogdan Dunđerski je živeo u Bečeju, u centru Bečeja…imao je prelepu kuću ali je imao svoj salaš, kako je on to nazivao, to imanje, 14,15 kilometara izvan Bečeja. Tu je izgradio predivan dvorac, završio ga 1919 godine, taj dvorac je jedini koji je još opstao da živi, da bude u funkciji, za razliku od svih drugih dvoraca Dunđerskih, jedino je ovaj dvorac otvoren za javnost (dvorac Fantast) i dvorac u Kulpinu. Svi ostali su pod ključem, zatvoreni ili se koriste u neke druge svrhe…

…u Kulpinu je muzej, pisali smo o njemu…

…jeste pod ingerencijom muzeja Vojvodine, otvoren je za javnost, može da se poseti i vidi deo tog bogatstva… predstava o Bogdanu Dunđerskom je jedan specifikum koji hoću da uradim… a to je da se igra isključivo u dvorcu Bogdana Dunđerskog, nigde drugo, samo tamo. Ona govori o jednom segment života Bogdana Dunđerskog, po istorijskim podacima i činjenicima, za koje znamo, dakle tačne su…Bogdan se zagledao u ženu svoga kovača pa je platio dukatima tom kovaču,  da njegova žena ostane u dvorcu kao naložnica i nadzornica imanja. Od te činjenice sam napravio pozorišnu predstavu…to bi bilo nešto kao “Panonska nepristojna ponuda”, kao onaj film sa Redfordom… sa tim ne žurim, kad dođe vreme uradiću…to bi onda bila trilogija koja bi zaokružila dramski momenat o porodici Dunđerski…ostaje čitavo, jedno polje ne pokriveno, i zato mi je jako drago da se Srbobran najdirektnije uključio kao partner u projekat o Lazaru Dunđerskom iz jednostavnog razloga zato što bez ozbiljne podrške lokalne samouprave je teško napraviti pomake u smislu približavanja zaostavštine te porodice široj javnosti. Tu sada dolazimo do drugih momenata kao što je turistička ponuda, kao što je kreativno preduzetništvo itd. To sada može da se grana u nekim različitim pravcima…

…molim te da nam malo pojasniš jedan kuriozitet, znamo šta se dešavalo i kako je bilo nakon Drugog svetskog rata ali po, nekim pričama i podacima Dunđerski nisu bili omiljeni ni nakon Prvog…tu je već Bogdan imao dominantnu ulogu, on je ugostio regenta Aleksandra Karađođevića, bio je u kontaktu sa njim ali nisu bili u sjajnim odnosima?

Da, svi zajedno su bili protiv…Lazar Dunđerski umire 1917 godine, on nije dočekao kraj rata, nije dočekao prisajedinjenje za koje je toliko toga činio i učinio za taj momenat ali…oni su imali razgovor sa samim Kraljem, mislim sa Aleksandrom koji je još uvek regent…njima se nije svidela činjenica… da im se oduzima zemlja. Zemlja je oduzimana velikašima i dodeljivana je kolonistima, učesnicima u ratu, veteranima, invalidima… oni u suštini nisu imali ništa protiv toga. Čitava ta porodica je bila sazdana od dobročinstava, od darova, zaveštanja, zadužbinarstva… njima nije to bilo strano, nije im bilo daleko, ni teško ali su oni želeli da daju zemlju a ne da im se zemlja oduzima…oni su zato Kralja i doveli u Srbobran na taj veliki dogovor i razgovor, da se o tome dogovore…nemoj nam oduzimati zemlju nego da vidimo šta mi i u kojim intervalima možemo da dajemo…

…da bi se ta zemlja oplođavala i umnožavala a ne da se daje stihijski pa ko zna šta će od nje biti…

…naravno, tu je najveštiji bio Lazarov sin Đoka Dunđerski, on je uspeo da zadrži, da mu se oduzme manje nego što je bilo propisano jer je već bio otvorio Kamendin, otvorio je institut za serume, smatrao je da mu je potrebna zemlja zbog uzgoja stoke, zbog eksperimenata koji su rađeni na tom imanju…

…pošto barataš sa toliko podtaka, priča i činjenica nisam siguran da će se ova priča zaustaviti na trilogiji, čini mi se da će tu biti još nastavaka, msilim da će iz toga proizaći hronika…

…ne moram sve baš ja, ima ljudi koji imaju ideje, inicijative…postoje lepe manifestacije kao što je “Lenkin prsten” u Srbobranu, u Čelarevu postoji grupa ljudi koja takođe čuva sećanje na Lenku…mislim da bi bilo jako dobro da se sve to radi na jedan organizovaniji način, ja imam neke predloge…recimo mislim da je greh da ne postoji Fondacija Dunđerski, postoji u Karlsberg-Dunđerski fondacija ali ona je usmerena malo drugačije, na delavanje više lokalnog karaktera…mislim da je potrebno da postoji, možda, institut koji bi se bavio istorijom te porodice i korišćenjem te istorije, pretvaranjem te istorije u “živu” istoriju…

…polako završavamo ovaj razgovor, nastavak sledi… moram da ti postavim jedno pitanje koje postavljam svim mojim sagovornicima, nije vezano je za temu o kojoj pričamo…tako da bi i čitaoci bili iznenađeni kad te ne bih pitao: Zoran Subotički kad je bio mali, hteo je da bude… šta?

Profesor, profesor bilo čega… profesura me je uvek privlačila…imao sam tu sreću da sam dobrih petnaest godina proveo kao profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, predavao sam književnost Renesanse i Baroka, magistrirao na temi snova u kulturi Renesanse…ali sam svojevoljno napustio fakultet i otisnuo se u neke druge životne vode…

Hvala ti na ovom razgovoru pa se, Bože zdravlja, vidimo na premijeri i naravno u nekim drugim projektima, nastavcima, trilogijama…

Hvala i tebi, vidimo se…

 

1. fotografije su snimljene u dvorištu današnjeg hotela Vojvodina , na mestu gde se nekada nalazila zgrada Srpskog narodnog pozorišta (Dunđerskovo Pozorište) koju je iz sopstvenih sredstava izgradio Lazar Dunđerski, zgrada je izgorela u požaru 1928 godine.