Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji, sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Mene je neko odmalena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a u stvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim na mene gleda ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja obukao farmerke, ali ne može. Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klubu poslanika: Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja vas da pustim unutra i ovako, ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju.
Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod…
Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom. Sva sreća što sam jedini na ovom svetu i što su svi ostali slobodni.
A retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice. „Ne zidaj vrata veća od kuće“, kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju. Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica.
Ovako sam to čuo: „Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću“.
Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost.
Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme.
Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost – usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Ja, koji ne znam šta je čulo starosti i samoće, jer okružen sam stalno ogledalima dečjih
očiju, posmatram ovaj život kao nešto šareno, kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtešku igre i vrtešku neznanja koja je kruna mudrosti.
Petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto sto mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama…
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog
U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.
Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…
Znate, biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen.
A najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.
Zato živi, al’ sasvim! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao.
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean. Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici. Ja imam samo san, običan malecki san, u kome sam za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici.
Bogat sam. Imam oči i ruke, i pune džepove dobrih reči.
U zoru od svega toga čitavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim.
Znaš, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Ja sam svoja putovanja protutnjao pod čelom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjaš.
Dve, tri, pet časa vina u restoranu kraj reke, tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezđa.
Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi još otkrio, jer ga nisi ni tražio. Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza
Odjednom svet, dok hodaš, sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.
Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje.
Ja sam mislio da ću ići pravo dok se ne pretvorim u lenjir, a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja, srozanog o vriska do šaputanja.
A o meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću. Džinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u galaksije.
Ako ti jave: umro sam, ti znaš – ja to ne umem.
Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.
A ti, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.
Miroslav Mika Antić