Може ли се традицијом у будућност? Рационални бизнис очишћен од емоција, расположен искључиво за зараду каже не да може, него се и мора! Богата светска тржишта презасићена глобалним прехрамбеним брендовима, у потрази су за локалним, аутентичним укусима и мирисима. А спремни су да за то добро и плате.
Ма колико да су интензивна пољопривредна производња и дигитализација агро-сектора императив, темељ индустрије висококвалитетне хране је њива. И у њу се најпре мора уложити.
Аутохтона, органска, биолошка или биодинамичка пољопривреда може да буде шанса за бољу зараду онима који су најбројнији у српском агробизнису – малим и средњим породичним газдинствима и предузећима.
Држава попут наше, ваљало би да уложи и у маркетниг чињенице да смо земља здраве и нутритивно вредне хране. Да свет зна да овде и даље расту старе сорте воћа и поврћа и да се узгајају аутохтоне расе животиња.
Генетски модификована семена или високоприносне сорте воћа и поврћа које су зарад типске величине, облика и боје изгубиле оно најважније – укус, треба оставити мултинационалним компанијама и државама са којима Србија ионако нема економски рачун да улази у трку.
Нека они производе много и јефтино а мала држава попут наше на глобалну пијацу треба да изнесе раритетне и скупе, високо-квалитетне производе од воћа и поврћа, житарица, меса и млека заштићених географским пореклом и цертификатима.
“И на пијаци имате ситуацију где кожара кошта малтене дупло скупље него остале јабуке. Исти такав однос је и са шљивама – маџарка шљива у ондосу на стенлеј”, каже Васо Лекић из “Зелене алтернативе”.
Човек који је са “Бакином тајном” једном већ успео да од традиционалне српске хране направи бренд који је добро продао страном купцу сада има нову идеју.
Почео је да узгаја голошијане, мангулице, моравке и ресавке чије се месо продаје као врхунски деликатес у ексклузивним престоничким ресторанима, а у плану је и извоз.
И код ратара старе сорте су погодније од комерцијалних за органску производњу. Приноси су мањи али су отпорније на болести и штеточине, па им хемисјка заштита готово није потребна.
“То је можда и прилика за мала газдинства. Ако имају старо семе, ако се негде очувало, могу да га понуде тржишту. Било да је пшеница или сродне житарице или бели кукуруз, на пример”, каже Миодраг Бабић из “Екоагрија”.
Већина сточара који одгајају аутохтоне расе животиња могу да рачунају и на веће подстицаје државе.
Татјана Бранков из Друштва аграрних економиста каже да се мудрим мерама аграрне политике могу заштити и сачувати домаћа производња и то на комерцијалној основи.
“Месо наше аутохтоне мангулице много више вреди него што вреди замрзнуто свињско месо које ми увозимо из Шпаније”, каже Татјана Бранков.
Српски пољопривредник са хектара земљишта заради око 900 евра, европски 700 више, израчунали су у Економском институту.
Решење виде у дигитализацији пољопривреде која не искључује већ афирмише аутохтону генетику и рецептуру.
“Треба да се преоријентишемо на производе који имају виши степен додате вредности – да не продајемо јабуке, него да продајемо сокове од јабука”, указује Драгана Шаговоновић, директор Економског института.
Указује да аутохтоне сорте могу бити један од путева за подизање конкурентности и производњу по којој ће Србија бити препознатљива.
Богата тржишта презасићена су глобалним брендовима и у потрази су за новим, локалним укусима и мирисима.
Што је још важније – спремни су да такву храну добро и плате, ако им се понуди на начин који ће разумети.
Извор: РТС