СА ОВЧАРА И КАБЛАРА – ПЕСМА НОВА, А И СТАРА

Овчарско-кабларска клисура је права природна лепотица а њој у походе ишли су и планинари из Новог Сада предвођени водичем Гораном Зубићем. Пете Сусрете планинара у Овчар бањи 2018. организовао је ПД Железничар из Београда у сарадњи са Планинарским савезом Србије, локалном самоуправом Овчар Бање и општинском организацијом за спорт и туризам.

Сем Новосађана и Београђана, тамо смо срели планинаре из Ниша, Јагодине, Власотинаца, Лесковца, Трстеника, Ваљева, Лајковца, као и ђаке из Мионице, који су, гле чуда, отишли на Каблар и ми им на томе честитамо.

У понуди су биле 4 стазе: стрмија стаза на Каблар преко испоснице Св. Саве, друга – лакша али дужа стаза на Каблар, затим стаза на планину Овчар која се налази са десне стране реке, као и лагана стаза уз Западну Мораву, без икаквих успона. Свако је бирао којој групи да се приклони.

Они који су ишли на Овчар, морали су најпре да пређу висећи мост који се љуља над Западном Моравом. То је, заиста, незаборавно искуство за нас мало плашљивије.

До врха Овчара се иде око 4,5 км углавном све узбрдо, с тим да су прављене уобичајене паузе. Нешто дужа пауза била је на на врху али и пола пута, где се могао посетити манастир Сретење. До манастира Сретење ретко бисмо дошли само обичним (туристичким) проласком кроз клисуру. Овде су нас љубазне монахиње послужиле ратлуком и водом. На истој страни реке су и манастири Преображење и Св. Тројице.

Ретко када је месец новембар овако топао и сунчан, те лако схватите да се сваки труд исплати када са врха Овчара погледате на суседни Каблар, клисуру, меандре Мораве, град Чачак… Стретнете пријатеље, поделите са њима оно што сте понели у ранцу, напуните ћелије кисеоником… Па се још и окупате у топлој води бање Овчар!

Успон са 200 на 985 м н. в. до врха Овчара ове године прешао је и дечак од 12 година, а најмлађа принцеза била је деветогодишња Андреа Јеленић из Ваљева, која је са мамом била на челу колоне и међу првима освојила врх планине! Принцезо, свака част!

Надам се да ће се наћи неки неодлучни читалац који ће после овога решити да крене са планинарима, те да ће догодине и сам бирати једну од понуђених стаза и уживати у лепотама Србије, дружењу, куваном оброку и живој музици на Морави. Па нек иде живот!

И ја то урадих, а за догодине већ мислим о том страшном Каблару…

За Vojvodjanske.rs: В. Раонић;