Традиција и обичаји су корен сваког народа. Као део културне баштине, традиција, има веома важан задатак – очување идентитета једног народа. Веома важан и нимало лак задатак, сложићете се.
Треба издржати стални притисак модерног начина живота. Упркос глобализацији и културолошким променама сачувати своје обичаје. Обичаје који се генерацијски преносе с колена на колено.
Не мењати их. Не прилагођавати их. Не давати им неки нови смисао.
Да ли је то изводљиво? Можемо ли се, као народ, одупрети захтевима савременог начина живота и сачувати своје обичаје? Можемо ли очувати традицију?
Свакако. Ако су то успели Енглези, вероватно највећи традиционалисти на свету, успећемо и ми.
Не правимо се Енглези
Али то нећемо успети ако се будемо правили „луди“, да би избегли одговорност, и задатак очувања традиције безбрижно препустили неком другом. По обичају, одмах првом до нас.
Не смемо бежати од одговорности.
Задатак очувања традиције морамо поделити братски. На равне части. Свако нек’ понесе свој део.
Наравно, као и у другим, тако и у нашем народу постоји одређен број људи спремних на већу жртву. Спремних да понесу и више од свог дела. Далеко више.
То су народни предводници. Предодређени људи. Људи задатка. Рођене вође. Визионари.
И они, не само да су спремни да узму већи део, него су и први који су се традицији вратили.
Текст у целини можете прочитати на сајту блога Спинованије.
Аутор: Стеван Стојков
Извор: Блог Спинованије.