ШАЈКАШИ

ШАЈКАШИ

Иако Србија нема море, вековима је позната по својим морнарима. Међу најистакнутијима били су шајкаши, који су више од 300 година представљали најјачи део хришћанске флоте у борби против Турака. Служили су час Угарима, час Аустријанцима, у рату и миру, плаћајући крвљу своју слободу, радије него да буду кметови.

Прва велика битка у којој је наговештен потенцијал шајкаша као врсних бродара, одиграла се током турске опсаде Београда 1456. Три године пошто је освојио Цариград, султан Мехмед ИИ Освајач кренуо је са војском од око 100.000 људи и 200 бродова у поход на Угарску. Турцима се супротставило између 10 и 20 хиљада збрда здола скупљених хришћанских војника, са неколико десетина лађа, којима је командовао Јанош Хуњади.

За ким звона звоне

– Београд је био најзначајније угарско упориште на јужној граници, а судбина града зависила је од тога да ли ће слабија хришћанска флота пробити турску блокаду на Дунаву и Сави. Велика речна битка одиграла се код Земуна и трајала је неколико сати. Кобна грешка Турака била је што су галије поставили једну до друге и повезали их ланцима. Лакши хришћански бродови вешто су користили речну матицу и спретније маневрисали, а убрзо су им у помоћ притекле и шајке из Београда које су напале Турке са леђа. Потопљено је неколико галија, а стотине Турака се удавило. Београд је, на крају, спасен.

Колики су значај савременици придали овом догађају види се и по томе што је папа Калист III, пар дана уочи битке одредио да сваког дана на свим црквама звоне подневна звона као позив на молитву за спас Београда. Та папина наредба је још на снази – каже историчар Мирко Марковић.

Шајкашке флотиле се, према његовим речима, помињу још од 10 века. Многи српски деспоти поседовали су шајке, а и после пада српске деспотовине, када су шајкаши ушли у састав угарске флоте, њихове посаде биле су састављене углавном од Срба1.

У то време, краљ Матија Корвин, син Јаноша Хуњадија, распоредио их је дуж Дунава од Ђура до Београда и организовао по приципу породичне задруге, како су живели и у старој постојбини. За шајкашке заповеднике постављени су племићи из редова Срба, а шајкаши су добили и одређене повластице, тако да су у миру били господари у својим насељима и аутономно управљали својим пословима.

– Поред Дунавске, постојале су и шајкашке флотиле на Сави, Тиси, Моришу, Драви, Ваху и Раби. Све су потпадале под врховну команду главног капетана на Дунаву, кога је међу угледним шајкашима бирао краљ, док су вајде, то јест војводе бирали обични шајкаши. На свакој осредњој шајки било је око 35 шајкаша, а у флотили од 800 до 2.600 – објашњава Марковић.

Стена усред турске полаве

Када су средином 16. века Турци освојили део Угарске, шајкаши су прешли у службу аустријског цара, задржавши посебан статус. Главно шајкашко седиште (уместо Будима) постао је Коморан (од словачког комар, што значи комарац), у данашњој Словачкој. Овај утврђени град био је крајњи циљ Велике сеобе Срба, а до краја 17. века главна заштита Беча од турских упада са Дунава. Историчар и почасни члан Српске краљевске академије Гаврило Витковић записао је о тим временима: “Коморан се одржа за све време турског господарства, њега не дадоше шајкаши, а Турци не могаше га задобити ни силом оружја ни новцем. Па и онда када су продирали до Беча и до Златнога Прага, Коморан стајаше као стена у средини те турске поплаве”.

– Током Другог аустријско – турског рата коморански шајкаши спасли су сам Беч. У лето 1594. године, турска војска предвођена великим везиром Синан – пашом, освојила је сва утврђења на Дунаву према Бечу, осим Коморана. Опседали су га и са реке и са копна, али их је шајкашки војвода Вук Станчић у последњем тренутку одбио. И при крају тог рата, када су Турци поново освојили Вишеград и Естерогон, Коморан је одолео, па су га у свим наредним ратовима заобилазили – каже Марковић.

Након Београдског мира 1739. године, аустријско – турска граница усталила се на Сави и Дунаву. Шајкашке чете у Коморану, Естергому, Ђеру и многим другим местима су укинуте, да би у јесен 1763, у троуглу Бачке, између Дунава и Тисе, био формиран Крајишки шајкашки батаљон (1763 – 1873). Област Шајкашке је испрва чинило шест насеља – Тител, Лок, Мошорин, Гардиновце, Вилово и Жабаљ, а касније је придодато још осам. Штаб батаљона налазио се у Тителу, а први командант био је мајор Теодор Станисављевић, који је сахрањен у манастиру Ковиљ.

Мапа Шајкашке

Касарна под ведрим небом

– Шајкаши су располагали са 26.564 јутра земље од које су се издржавали. Од државе су добијали оружје и одело, а официри и подофицири примали су плату у новцу и натури. Батаљон је 1769. године имао четири чете, односно око 1.116 шајкаша, али је стално прошириван. Шајкаши су одлично познавали реку, па су се њиховим описом пловног пута користили и трговачки бродови, а у првој половини 19. века учествовали су у првим регулационим радовима у Ђердапу. Њихова униформа била је отвореноплаве боје са црвеним ознакама и испускама. Официри су имали двороге шешире, док су обични шајкаши носили високе шешире зване татаркас, чија је лева страна била украшена ленгером – каже Душан Бабац, аутор сјајно илустроване књиге „Срби и Револуција 1848 – 1849“.

Према историчарима, област Шајкашке је била својеврсна касарна под ведрим небом, где су сви, од детета до старог човека, живели по одређеним војним правилима и прописима. Иако су шајкаши имали право на коришћење шума, пашњака и друге погодности, лична и имовинска слобода била им је доста скучена. Били су обавезни да плаћају порез на земљу и бесплатно обављају царске, сеоске и разне друге работе, али и да сносе терет ратне и кордонске службе. Сваку повластицу скупо су платили – током девет од укупно 11 деценија постојања Шајкашког батаљона, вођени су ратови у којима су се борили шајкаши. Осим што су војевали против Турака, војна служба одвела их је и до Немачке, Холандије, Француске, Италије и Пољске.

Шајка из 1526. године

Најбољи бродови за препаде

Шајке су били лаки и брзи дрвени бродови, идеални за патролирање и брзе препаде. Употребљавали су их Срби, Мађари и Турци на Дунаву и Козаци на Дњепру. Мање шајке су користиле весла, а веће су били једрењаци, при чему се на врху обично налазио топ. Цела шајка првобитно је била дугачка 24,27 метара, у горњем најширем делу била је широка 2,37, а при дну 2,15 метара. Располагала је са 12 пари обичних весала, док јој је газ с пуном посадом (између 30 и 40 људи) био 31 центиметар. Постојале су још дупле шајке, полушајке и четврт – шајке.

_______________________________

1 У Угарској, на челу шајкаша били су српски деспот Радич Божич, затим Павле Бакић, последњи српски деспот, који се истакао при одбрани Беча 1529. године, због чега је од аустријског краља Фердинанда Хабзбуршког добио звање „мањификус“ (узвишени), Стеван Штиљановић, последњи кнез паштровски и српски светитељ, и други.

Author Image
Lala
%d bloggers like this: