СЕЛО ПО ЉУДИМА ПОЗНАТО

Преносимо текст из серијала Пећиначке новине у посети месним заједницама општине Пећинци, објављен у мартовском броју ових новина.

Суботиште је друго најстарије насеље у општини Пећинци, и једино село са два равноправна имена. Некада су на овом подручју постојала два села, Суботиште и Мишковци, па су се 1702. године спојили у једно место које и до данас носи два имена. Иако се званично већ дуго ово село зове Суботиште, чини се да је житељима пећиначке општине некако милије име Мишковци, па се у свакодневном говору углавном оно и користи. И тако, док мештани никада нису били једногласни у ставу које је име приличније овом месту са најоштријом и најопаснијом кривином на путу од Пећинаца до Купинова (па и шире, што би Сремци рекли), сви се слажу са тим да је њихово место како у прошлости, тако и данас најпознатије по – познатим људима. Да не идемо у далеку прошлост, довољно је поменути Негована Ранитовића, премда је тешко набројати по чему је он све био познат – био је један од најугледнијих чланова Матице српске, имао је у Суботишту највећу библиотеку у региону, био појац у овдашњој цркви, по читавој Војводини продавао је књиге најпознатијих издавача а и сам их је писао, и радећи све то неуморно је пропагирао важност српске културе и стваралаштва. Када је 1909. године требало да прослави свој 45. рођендан, учинило му се да је то мала бројка за велики пут који је прошао, па је организовао прославу 400.000 часова свога живота. И по томе је остао упамћен колико и по доприносу развоју српске културе и очувању православља у оквиру Аустроугарске.

Ранитовића помињемо јер је управо он утемељио репутацију Суботишта као места у коме живе веома културни, изузетно вредни, поштени и занимљиви људи. До данас таква репутација никада није доведена у питање. Кажу да овде није добра клима за простаклук, ружно понашање, лењост и сплеткарење, па нико од мештана ове особине не гаји. Зато се и послови од општег интереса за село одвијају мирно и у тишини, без медијске буке и сувишних прича. А тих послова је било последњих година толико да су они донели веома крупне промене набоље у готово свим сегментима свакодневног живота, каже предсеник Савета МЗ Милан Илић

“Мислим да имамо заиста све услове какви се и у граду само пожелети могу – имамо канализациону мрежу и гасовод који је прошле године завршен тако да се домаћинства већ прикључују на гас, имамо кабловску телевизију и интернет, добре путеве и саобраћајне везе са Београдом, Шапцем, Румом… Можемо да бирамо где ћемо да радимо и од чега ћемо да живимо, да ли од земље, у Индустрији меса у Суботишту, или у некој од фирми у Шимановцима. Оно што нам је сметало били су прилично лоши услови за учење и рад у нашој школи. Али, и тај проблем смо недавно решили: реконструисали смо кров, изградили и потпуно опремили нове тоалете (пре тога био је само један тоалет), променили смо столарију, окречили школу и по највишим стандардима опремили информатички кабинет” – каже Илић.

Члан Савета МЗ Жељко Божић подсећа да је и месна амбуланта била у лошем стању, и да је она такође реновирана и опремљена.

“Савет брине о томе да се, уз помоћ локалне самоуправе, обезбеде неопходни услови за стално побољшање друштвеног стандарда свих мештана, од најмлађих до најстаријих. Тако смо у нашој “широкој” Улици Иве Лоле Рибара уредили и опремили мали парк са дечјим игралиштем, а по потреби обнављамо и опрему на игралишту за децу у школском дворишту. Постављени су рефлектори на теренима за кошарку и фудбал, тако да се деца и млади и у вечерњим сатима баве спортом, што је свакако здравије него да бораве у затвореном простору. Реновирали смо и опремили салу са кухињом коју могу да користе сви мештани за потребе прослава и других окупљања. Та сала може да прими 55 људи, али планирамо да ускоро опремимо и велику салу која је тренутно у закупу до наредног месеца. Суботиште није најстарије место у општини, али има најстарији фудбалски клуб – ФК “Витез”, који је 2019. године прославио стоти рођендан. Мештани воле свој ФК и дечаци радо играју фудбал, па смо опремили свлачионицу која је била неусловна – довели смо воду и прикључили канализацију, окречили зграду, променили столарију, а редовно се старамо и о одржавању фудбалског терена” – каже Божић и додаје да и поред свега урађеног, ово место очекује још доста тога.

“Пошто смо реновирали школу, увешћемо и грејање на гас, јер сада постоје услови за то. Такође, имамо ловачки дом, али планирамо да се изгради нови који ће бити у складу са потребама ловачког удружења које је једно од најомиљенијих удружења у селу. Део пута од Суботишта до Навака је недавно потпуно реконструисан, а ускоро ће бити реконструисан и цео пут од Пећинаца до Суботишта и даље до Купинова, што ће за нас бити од непроцењивог значаја” – рекао је Божић.

Поред сталног улагања у конкретне пројекте, не треба занемарити ни труд мештана да традиционалној сеоској слави, која се обележава за Ивањдан 7. јула, дају и значај више манифестацијама и активностима које ће у већем броју привући госте из околних, али и удаљенијих места и градова, подсећа Владимир Петровић, члан Савета МЗ.

“Пре три године смо покренули манифестацију “Пасуљијада” и она постаје све популарнија. Додатни “укус” и привлачну силу овој манифестацији дају пратеће активности – шицара, фудбалски турнир, мини фијакеријада” – истиче с поносом Петровић.

Прича о Суботишту била би непотпуна без приче о пољопривреди у овом месту. У време социјализма, дакле не тако давно, у Суботишту је пословало једно од најбољих пољопривредних имања у Србији које је пружало комплетан сервис за индивидуалне пољопривредне произвођаче, укључујући и технички преглед за тракторе и остала возила. Биле су ту и куће запоследних, као и просторије за друштвена окупљања, тако да је имање било прави “мали град” недалеко од села. А онда је све то зарасло у коров и постало тужан призор за мештане и госте, каже нам Љубица Ристивојевић.

“Селу марљивих домаћина као што је Суботиште, запуштено и закоровљено место просто не приличи, тако да смо задовољни што је имање доспело у домаћинске руке те је поново пример лепог, уредног, функционалног имања” – каже Љубица.

Лако су се Мишковчани прилагођавали променама у привредном систему – када су друштвена имања и задруге ослабили, ојачао је приватни сектор у пољопривреди. Суботиште је постало познато по изврсним паприкарима, бостанџијама, сточарима. Занимљиво је да су у Суботишту и у најтежа времена опстајале велике, савремене фарме. Власник једне од њих Васа Ристивојевић Браца каже да га је управо фарма свиња спасила од пословања са губитком јер ко је успео да издржи све оне осцилације и недаће са свињама, могао је око Нове године и Божића да убере добре плодове стрпљења и упорности у сточарском послу. За Брацу мештани кажу да је “најјачи” у селу, а он сам за себе каже да јесте јак у упорности, што је и најважније, јер све остало је променљиво и зависи од околности не само у земљи, него и на светским берзама.

“Обрађујем 75 јутара своје земље, и исто толико у закупу. Приносима сам презадовољан, али цене су такве да се сви надамо да ће се нешто променити. Мене су товљеници извукли. Имам 20 крмача и два нераста, испоручио сам стотинак товљеника и приличан број прасића у време када им је цена била добра тако да не морам да журим са продајом осталих усева из прошлогодишњег рода” – каже Ристивојевић.

Да су људи у Суботишту веома занимљиви без обзира на то чиме се баве, потврђује и марљива породица Ристивојевић – Васа и син Стефан раде на фарми и у њиви, а Љубица је, кажу они, стуб куће – док чува унуку Дуњу, стигне да уради толико тога што неко не би стигао ни да помисли. А какво би то било домаћинство у Суботишту, када по нечему не би било баш посебно занимљиво? У економском делу дворишта, “преко пута” савремене, беспрекорно уређене и чисте фарме свиња и белих кока носиља је – десетак правих дивљих свиња које уживају у дубоком блату! Оне су права атракција и потенцијални купци непрекидно долазе, али – ове дивље свиње нису на продају! Прича о томе како су дивље свиње доспеле на ово питомо имање заслужује посебну пажњу, а за сада ћемо рећи само то да су дивље свиње овде постале питомије и мазније од свих животиња и кућних љубимаца на имању Ристивојевић. А домаћих животиња овде има на претек, и то свих које се могу замислити у правом сеоском домаћинству, укључујући и коње.

На крају, причу о Суботишту завршавамо освртом на услове живота у овом селу. Љубица Ристивојевић каже да живот на селу није лак, али да она никада не би пристала да живи у граду, јер – има ово место све што и град има, али и нешто много више и боље од града. То знају људи који у граду живе – захваљујући њима, кажу нам у Савету МЗ, у Суботишту нема празних кућа. Београђани само чекају да се појави нека кућа на продају и одмах је купују. И тако, мало по мало, стара изрека: “Село хвали, а у граду живи”, полако се у Суботишту трансформише у изреку: “Град хвали, а у селу живи”.

Извор: Општина Пећинци