СЛОБОДАРСКИ СНОВИ ПИСЦА ПЕТРА КОЧИЋА

Село Стричићи. Територијална област Змијање, некадашњи пашалук а сада само висораван планине Мањаче. На 35 је километара од Бањалуке за шта је потребно око 45 минута вожње због оштрих кривина. Предивна природа крашког типа. Мањак питке воде. Мањак житарица. Снажни издржљиви људи. И њихови домаћи љубимци – бикови. Код њих – то су поносни бакови! Јабланови.

У Стричићима је 1995. године било 6.500 житеља а сада их има само око 1000. Од тога, око 300 мештана су нежење. Овде, кад падне снег, не отопи се по 6 месеци. Некада до Бањалуке и назад треба и по два дана, кроз мећаву, као у Кочићевој приповеци. Природа је дивна, али није овде живот за девојку 21. века. Кад завеје, треба преживети док се не очисте путеви. А коса се пере из лавора.

Наша редакција посетила је овогодишњи Кочићев збор. По реду педесет трећи. Верујем да ћемо морати доћи и на следећи. Јер, тек смо начели ову велику мистерију, пуну историје, традиције али и страдања. Змијањци су некада чували границе пашалука и уживали одређене привилегије. Али и јуначки страдавали кад се морало. Јер, каже легенда, прави Змијањац је онај који најдуже усправно стоји и кад му џелат одруби главу.

А ми смо ишли једном таквом Змијањцу у походе. Петру Кочићу. Писцу, приповедачу, сатиричару, народном посланику. Човеку-диву, поносном слободару, „песнику ропства и страдања Босне”. Кочићево перо беше убојитије од нечијег оружја. А речи из Јазавца на постаменту његовог споменика и данас опомињу. Да се запитамо „да ли ће слобода умети да пева ко што су сужњи певали о њој”!

Петар – револуционар, правдољубац, родио се баш овде 1877. Имао је и брата и сестру. Након рођења брата, мајка им умире. Отац се замонашио у манастиру Гомионица. Кочић овде учи да пише. Основну школу је наставио у Бањалуци а гимназију у Сарајеву. Четврти разред је морао да напусти јер су му узели за зло што је у кафани поручио песму Онамо, намо, за брда она.

Срећан је што одлази у слободарски Београд мада и ту лута и гладује. Понекад се хранио у кафани која се, гле случаја, налазила у данашњој Улици Гаврила Принципа. Наставио је студије филозофије у Бечу. Тамо је опет гладан, поцепан и бос, са сталном успоменом на детињство и завичај, о чему пише приповетке о доброћудном народу са своје планине. Написао је три књиге за три године и брзо добио одзив код читалаца. Након студија се вратио у Бањалуку. Заљубио се у Милку, венчали се 1904. па већ сутрадан били у Београду бежећи од жбира. Не налази одмах посао, а кад га нађе, то је у Скопљу. Залаже се за правду, па након критика чорбаџијске свадбе за чије су сватове узурпирали сиромашке куће, добија премештај у Битољ, па поново у своју Босну.

Залагао се за преврат против монархије, па га жандари протерују из Сарајева. На железничкој станици 42 младића му кличу и певају родољубиве песме. Живи у Пешти, па поново у Бањалуци. Борио се за укидање феуда у свом завичају, за социјалну и политичку правду.

Покреће лист Отаџбина који је више забрањиван него читан. Једна, па друга затворска казна. Супруге осталих затвореника пишу молбу цару Фрањи, али Петар не дозвољава да његова Милка за њега моли јер му није до живота у окупираној Босни. Као посланик, залаже се да се не изгуби народни језик над којим се 32 године спроводио притисак. „Наш красни језик, најљепши међу словенским језицима… да не изблиједи, изгуби кристалну јасноћу и љупку звучност којој нема равне”.

Писао је оштро, и увек своју убојиту реч претварао у затворске казне. Године 1913. им умире син првенац у трећој години. Следеће године проналазе утеху у ћеркици, али тешкоће и затвори остављају трага. Умро је 1916. са 39 година. У сандук су му ставили црвене јабуке и испратили га кроз окупирани Београд (за време Првог светског рата) а  супруга га је надживела пола века. У ропству рођен, живео и умро – не дочекавши сунце слободе своме народу и језику – наш јединствени Давид Штрбац.

И сад разумем зашто је ишао дупли аутобус путника из Новог Сада на ову манифестацију, и зашто се слило онолико света на Мањачу упркос киши и хладноћи. Кочићев жар још није згаснуо, ни у народу, ни у језику.

За Vojvodjanske.rs: Весна Раонић