SLUČAJ GORAN STOJIČIĆ/DANIL HARMS

Tehnologija i tehnološki razvoj nam omogućuju da neke stvari, koje su nekada bile nezamislive, danas uradimo sa lakoćom, pogotovo ako nemate strah od  savremenih tehnoloških pomagala i još ako se potrudite pa naučite kako se barata sa tim sokoćalima novije generacije onda se prijatno iznenadite kako sve to može veoma opušteno, lagano i jednostavno da se obavi… tako da cenjeno čitateljstvo ima priliku da čita prvi intervju u maniru kakvom obično ovo piskaralo radi a nije urađen “teta-a-tet” (licem u lice) već putem sprave zvane mobilni telefon sa aplikacijom za snimanje razgovora plus dikatfon, za svaki slučaj. Nekada napraviti intervju sa osobom koja živi u Beogradu je za nas provincijalce je bila poprilična muka, ko nije nosio “nagru” ili “uhera” na ramenu ne zna zašto je novinarski posao zahtevao poprilične fizičke napore… no pređimo na stvar, sa druge strane, što bi rekao Rambo, “telefonske sprave” je, ne slučajno, Goran Stojičić autor, već pomalo kultne, knjige “Besani” a pred nastupajuću 2019. godinu je iz štampe izašao “Slučaj Danil Harms”…

…sad si na spikerfonu, samo da uključim još i ovo (diktafon) , ja sam ipak jedan stariji čika, moram da imam  osiguranje, što je sigurno… sigurno je… …snimaš u duplikatu…pametno, he,he…                                                                                

…znači, krećemo zvanično…                                                                                     

…izvoli… 

    …za nekoliko dana, tačnije 27.februara u knjižari “Bulevar books” u Novom Sadu, a polovinom marta u Užicu, se očekuje promocija nove, veoma interesantne knjige, Gorana Stojičića “Slučaj Danil Harms”, tim povodom razgovaramo sa autorom pomenutih dela.

Da krenemo redom: Ko je Goran  Stojičić?                                                                             Paaaa, ovako, ja sam neko ko oduvek piše… ali sam tek na leto 2015. sve to shvatio malo ozbiljnije i krenuo da pišem svoju prvu knjigu, zbirku priča “Besani” koja je pisana, nekih jedanaest meseci i od njenog izlaska, 2016-te, su se mnoge stvari promenile… sve što sam do tada radio nije bilo preterano zanimljivo za ovu priču, niti bi bilo zanimljivo za čitaoce. Bilo je tu svega i svačega ali meni se, u sebi, stalno nametalo to pitanje koje si mi postavio, to mi je uvek bilo značajno u životu. Međutim, nakon izlaska te knjige i posle par nedelja pauze, dok nisam došao sebi, nakon objavljivanja, sam počeo ponovo da pišem tj. nastavio i eto… dve i po’ godine je trajalo, intezivno pisanje…romana “Slučaj Danil Harms”.

Eto, sad se desio i on…                                                                                                                        

…iz tvoje biografije i ponekog privatnog razgovora može se zaključiti da si se bavio fudbalom, ugostiteljstvom…ali sa pojavljivanjem “Besanih” ti si apsolutno promenio način života. Počeo si potpuno drugačijim stvarima da se baviš, drugačije su ti preokupacije…u međuvremenu si postao urednik u izdavačkoj kući “Ammonite”, baviš se sa još puno sličnih stvari ali o tome ćemo malo kasnije… ti si tako “mlad”, sa pedesetak godina, počeo aktivno da se baviš književnošću, tek tako si preokrenuo život za 180 stepeni… reci mi da li ti je bilo teško? Kakvi su ti utisci, sada posle dve i po’-tri godine, šta misliš, da li si zadovoljniji, srećniji nego ranije?                                                                           

Da, jesam, svakako… nisam razmišljao o tome, verovatno iz razloga što mi je nedostajalo samopouzdanje, što nisam bio svestan da li i koliko… ako vredi sve to što ja pišem. Zadovoljan, naravno jesam, to je nešto što me ispunjava, to sam ja… moje zadovoljstvo dok nastaje sve to je nemerljivo a samim tim što sam pre godinu i kusur meseci postao urednik u matičnoj izdavačkoj kući je doprinelo svemu tome. Ta stvar se, naravno, proširila a vezana je za istu oblast koja zahteva puno vremena, ja sam nastavio takođe da objavljujem i radim za druge portale, sajtove itd. da objavljujem članke koji su takođe vezani za književnost, tako da mi se, realno, život promenio… pošto sam ja uvek pravio neke rezove u životu, nije nelogično da se ovo desilo. Takođe, nije nelogično da se desilo u ovim mojim godinama, očigledno, da ja nisam bio spreman za to ranije…                                                                  

…skupio si hrabrost, zaključak koji možemo da izvučemo je da umetnost, u ovom slučaju književnost, oplemenjuje ljude i donosi boljitke u životu…              …tako je, posebno ako uspete da bar na mikroplanu menjate svet oko sebe, posebno ako to što stvarate naiđe na odjek kod drugih ljudi iz okoline, ako to što radite utiče na ljude koji, u mom slučaju, pročitaju… naravno, to je jako značajno.                                                                                                 

Da prozborimo o izdavačkoj kući u kojoj si urednik “Ammonite”, to je kuća koja je nastala pre petnaestak godina, u početku se prvenstveno bavila izdavanjem muzičkih nosača zvuka i produkcijom drugačijih sadržaja ali u poslednje vreme, mada još uvek ispod radara oficijelne književne javnosti, se sve više pojavljuje sa ozbiljnim i kvalitetnim izdanjima na književnom planu.  Šta možeš da nam kažeš o tome, pogotovom sa ovako ozbiljnijim uređivanjem, kakve su vam namere i planovi?                                                                                       

Tačno je sve to što si rekao, “Ammonite” postoji preko petnaest godina, do skora se bavila isključivo muzikom, nešto malo pre “Besanih” se krenulo u knjige, u početku bojažljivo, “Propaganda”, Edvarda Bernajsa je prva knjiga, taj prevod je prvi koji je štampan, veoma je zanimljiva i još uvek se dobro prodaje na tržištu… “Besani” su napravili određeni pomak, nakon toga je Dejan Bošković došao na ideju da se ozbiljnije pozabavi knjigama. Mi smo jedna mala, nezavisna izdavačka kuća, međutim već smo postali prepoznatljivi, knjižari nas veoma poštuju i cene, pričam o najvećim knjižarama i knjižarima koji u njima rade…                                    …primetio sam da vas ima i po izlozima…                                                                          

…da, to ipak nešto znači, iako nismo “njihovi” oni nas stavljaju na istaknuta mesta, znači da su i oni prepoznali da to ima određeni kvalitet…                                                   

…staro trgovačko pravilo, kad se nešto prodaje onda to treba podržavati, to je stvar profita…                                                                                                                          

…pa da, ja sam pomalo bio iznenađen, u startu, brzinom kojom su nas prepoznali ali smo mi uzvratili, kao što si rekao, veoma zanimljivim naslovima, tako da je došlo do sinergije. Onoga momenta kada pošaljemo informaciju šta nameravamo da objavimo, šta je u pripremi, mi u roku od sat ili dva dobijemo ozbiljne narudžbine i te knjige su u roku od dan/dva na veoma vidnim mestima u knjižarama… tako da smo, u ovoj hiperprodukciji uspeli da nekako nađemo svoje mesto pod suncem. Imamo prilično zanimljive planove, nije to vezano samo za srpske autore, biće tu naslova od autora iz regiona… takođe smo prepoznati i u knjižarama van Srbije, nadamo se da ćemo se i tamo još bolje pozicionirati…eto ova godina je pred nama pa ćemo da vidimo…                                                                                        

…nije samo jedna godina, još ste vi “mladi”, valjda će to potrajati…                                     

…pa, da. Mi za sada izbacujemo po jednu knjigu mesečno, nekad i dve…mi sve izdajemo sa našim budžetom. Mi nismo od onih izdavačkih kuća koje traže od autora da samofinansiraju štampanje knjige, mi radimo kao svaka, ozbiljna izdavačka kuća, bez obzira koliko ona bila velika, na to sam posebno ponosan. Do Sajma knjiga, (pod terminom “sajam” se podrazumeva beogradski, zadnja sedmica oktobra) imamo sve zacrtano, svakog meseca šta će biti novo štampano…                                                                                                                                                             

Da se vratimo sada na, pisanje… “Besani” su prelomna tačka u izdavačkoj kući “Ammonite”, takođe i prelomna tačka u tvom životu. “Besani” su do sada prodati u četiri tiraža, kako čujemo očekuje se peto izdanje… preveden si na Engleski, na Slovenački u pregovorima je prevod na Makedonski…                                   

…sad se tu pojavio “Harms” koji malo remeti redosled kada su kombinacije oko prevoda u pitanju tako da sada nisam siguran, možda će on biti na prvom mestu kada su prevodi u pitanju… svakako da se i “Besani” planiraju, ali o tom po tom, Ruski je takođe u planu… hebrejski je skoro gotov, radi se poslednja ruka, Grčki takođe i to je ono što se očekuje u ovoj godini…                                                       

…”Besani” su posebno interesantni, zato što je to multimedijalni projekat, svaka priča ima svoj song, postoji posebna aplikacija, pomoću nje se može čuti tvoj muzički predlog, song koji prati određenu priču s tim što se može slušati i nešto drugo, po izboru svakog čitaoca.  Ja sam probao dve tri različite varijante i mogu da kažem da mi je prijalo, sam način je interesantan uzimajući u obzir da  se nove, savremene tehnologije se uvlače u priču. Hteli mi da priznamo ili ne, koliko se nama sviđalo ili ne, to su neumitnosti koje nas teraju da se uključujemo u drugačiji pristup, u drugačiji vid poimanja umetnosti. Molim te da nam kažeš šta ti misliš o tome, o prodoru novih tehnologija u književnost, o interdisciplinarnosti i multimedijalnosti, da li se toga treba bojati, da li će biti po onoj staroj: “Video Kiled the Radio Star”, da li će književnost preživeti i na koji način?    

Pa eto, mi smo probali, i čini mi se, uspeli da uradimo nešto u kontra smeru, da se mi ne prilagođavamo digitalnom svetu na način na koji to mnogi rade već da digitalni svet podredimo knjizi. Ja nemam ništa protiv, ja volim književnost u postojećem, fizičkom obliku, štampane, koje mirišu, sa kojih brišeš prašinu ili paučinu dok ih čitaš… upravo smo takvu formu hteli da zadržimo i da kroz nju probamo da unesemo nešto novo za nekoga koga to zanima. Zato su ti QR kodovi tako mali, diskretni kvadrati koje ne moraju da budu korišćeni, tako da se “Besani” mogu čitati kao svaka druga knjiga ali postoji mogućnost da se ti kodovi “pametnim” telefonom očitaju ako neko to poželi. Iz tog razloga mislim, verujem da knjiga u pisanoj formi neće nikada prestati da postoji, bez obzira na sve uplive modernih tehnologija koje vrebaju sa svih strana. Naravno da brzina života i čitav svet, na zapadu to koristi sve više i više, kao što su npr. e-knjige, ljudi više vole da kada sednu u avion, na aerodromu za 1ili 2 evra kupe elektronsku verziju neke knjige i tokom leta je čitaju na “tabletu” ili mobilnom telefonu, međutim ne plašim se da će knjiga u fizičkom obliku izgubiti utakmicu. Upravo smo zato i hteli da unesemo nešto novo a da pri tom ne poremetimo ono što je suština čitave priče.

Obradovao si me sa tim odgovorom jer slično razmišljamo, ne treba dopustiti da profit ili neko kome je novac na prvom mestu diktira kako će sve to u budućnosti izgledati ili nekolicina koji se bave samo novim tehnologijama kojima je samo bitan tehnološki napredak, mislim da već danas imamo loša iskustva zbog nespremnosti nekih konzervativnijih ljudi da se bar delimično uključe u tehnološki napredak koji dozvoljava neverovatnu količinu zloupotrebe. Neophodno je, u ovom slučaju, da se neki “pravi”, dobri pisci uključe, da u sprezi sa nučnicima pokažu put kojim bi trebalo da se krećemo, da usmere ili kanališu način kako bi sve to trebalo da se odvija. Jer nas ovaj, sumanuto ubrzan tehnološki razvoj dovodi do toga da tehnološka dostignuća, umesto da nam olakšaju, upropaštavaju život, stvaraju neke nove bolesti, zavisnosti itd. koja su mnogo gora nego u vreme dok smo živeli bez tih “dostignuća”. Drago mi je da mogu sa tobom da podelim ova razmišljanja te da možemo da poručimo, malo konzervativnijem delu kreativnih ljudi da se ne treba bojati, treba biti dovoljno hrabar, jer se pre ili kasnije mora uključiti… sva ta naučna dostignuća, u suštini, su pozitivna ali ako se pogrešno koriste dolazi do izvitoperenja i zloupotrebe pa imamo još veće probleme.                                                         

 Tačno, tu se mora biti obazriv, mora se voditi računa šta se i na koji način unosi u priču kao novo i kako se koristi. Ja mislim da mi nismo ništa oskrnavili sa tom idejom, naprotiv, zato je to tako i nastalo,… ja sam samo predložio, po mom sudu odgovarajuću muziku, ako neko ne voli da sluša muziku dok čita, ako mu smeta ili odvlači koncentraciju ne mora da sluša ili ako voli neku drugu muziku… na njemu je izbor. Na kraju, zato je pored samog rukopisa i teksta koji je naravno na prvom mestu u svakoj knjizi, pa i “Besanima”, pruženamogućnost da se nešto novo unese uz muzičke ilustracije koje su takve kakve su, minimalističke…tako da se ta knjiga može posmatrati kao miltimedijalni projekat koji pored štampanog oblika ima i tu dodatnu muzičku podlogu.         

Pre nekih dva meseca, u knjižarama se pojavio “Slučaj Danil Harms”, reci mi kako si došao do tog misterioznog, pomalo kontraverznog stvaraoca sa početka prošlog veka, šta te je privuklo Harmsu?                                                            

Pa to je moj srednjoškolski period, tada sam otkrio “Slučajeve”, tu knjigu je objavila “Reč i misao”, prvo sam je pronašao u biblioteci, zatim sam je kupio i… ne znam koliko puta sam je pročitao, sigurno najviše od svih, naravno uz određene pauze, vraćanja na pojedine delove… tada sam počeo da pišem prozu, pre toga sam se bavio poezijom ali od tada je krenulo sve, upravo od te knjige. Sada je to mnogo jednostavnije, pisati nadrealno, sa puno apsurda, čak nepovezano, jednostavno olakšanje koje ti dozvoljava da odeš gde god hoćeš i da se baviš čime god hoćeš i da misliš da si, ne znam ni ja šta napisao… jer je u tom žanru definitivno, sve dozvoljeno. Tu je nastalo ko zna koliko stranica, ne znam ni sam… nekoliko stotina, možda i preko hiljadu priča koje su bile u kratkoj formi…                                             

Da li si koristio neke od tih predložaka sada u ovoj knjizi?                                                        Ne, nisam jer to gotovo da nije sačuvano, sada mi je žao što toga nema više ali je to tako, više zbog nekih uspomena… to je bilo jako davno i mislim da tu nije bilo, po meni, nekog preteranog kvaliteta… možda bi se nešto odatle moglo izvući ali Bože moj. “Besani” su pisani na drugi način, ja sam neposredno pred početak pisanja ove knjige promenio stil i apsurd zamenio fantazijom. Probao sam da sve to o čemu pišem, pišem drugačije, kao što bi eventualno Danil Harms pisao, ipak ljubav je uvek u centru pažnje,   Međutim kada je prošlo par nedelja, do mesec dana, nakon objavljivanja “Besanih”, sam odlučio da napravim neku vrstu omaža Danilu Harmsu, da se malo vratim u taj stil ali ne stoprocentno. Da ga iskoristim koliko je moguće, da iskoristim njegovo ime i prezime ali tako što neću pisati o njemu nego o jednom čoveku koji je rođen u Beogradu, koji se zove isto kao on, koji je na drugi način neobičan u odnosu na ruskog pisca. Da koristim njegov stil ali da pišem ono što volim i da probam da izmontiram sve to u roman koji će biti neobičan kao što je i Danil neobičan sa svojim pričama. Ne samo da izmontiram roman nego da ponudim čitaocima nešto što može da se čita na klasičan način, od početka ka kraju ali i obrnuto ili od sredine ka početku ili kraju, da mora svako da pročita svaku od tih priča ne bi li svaku kockicu stavio tamo gde je neophodno. Tako da to jeste veza sa pravim Danilom Harmsom ali izneta na moj način. Ja njemu izražavam zahvalnost što me je uveo u taj svet, na taj način koji eto, meni odgovara.

Mi koji duže pamtimo, koji smo se susreli sa Harmsovim delima još pre četrdesetak godina, znamo šta je to OBERIU(Objedinenie Realjnogo Iskustva) Društvo stvarne umetnosti, pored njega tu je bilo još nekoliko stvaralaca, OBERIU je imao 4 sekcije:književnu, likovnu, pozorišnu i filmsku… ovo pričam zato što me vaš rad, mislim na tvoju kuću “Ammonite”, podseća na njih.Vi ste, koliko čujem, pokrenuli live klub “Besani” koji se zove “Ulica” u kome si moderator i urednik, tu se dešavaju neka interesantna, lepa događanja…kada ćeš taj duh da nam, pored promocija, doneseš do Novog Sada i do drugih mesta u zemlji Srbiji.

To jeste u planu ali je sad pauziran zbog završetka romana koji je eto odrađen i zbog mojih uredničkih poslova, nastaviće se od proleća a Novi Sad je prvi u nizu gradova gde planiramo da isto to uradimo, u međuvremenu smo dobili podršku EDU-TV, edukativne televizije, sve se snima i montira pa se kasnije prikazuje na toj televiziji u okviru “Besani-live”, tu su ljudi iz sveta umetnosti i kulture, ja razgovaram sa njima, ako je muzičar, tu je i muzika, ako je književnost onda pričamo o književnosti ili slikarstvu, znači sve grane umetnosti. To se snima uživo, sa publikom, sa kamerama…zanimljivi su sagovornici, ja ću svakako da ti javim kada i gde se planira, ima nekih pregovora vezanih za Novi Sad a dotle vidimo se 27.februara u “Bulevar books”.

Da se vratimo knjigama, pored toga što si za nijansu promenio stil, ne baš do kraja, ono što je bitno i što je suštinski u obe knjige su emocije. Kako da kažem, po meni je to infuzija ljubavi na koju čitalac nailazi u oba naslova, recimo bezuslovna ljubav do kraja, ipak je to drugačiji svet od onoga koji nam se svakodnevno dešava, sa svim političkim i ostalim glupostimakojima smo opterećeni. Ovo je, po meni, jedan lepši, emotivniji, prijatniji svet o kojem pišeš. Reci mi… taj način ti pomaže da se odmoriš od svakodnevnice…                                                                                                        

…pa da ali uz taj odmor…ja uspevam, naterao sam sebe a to, svakako, ima veze sa nekadašnjim treninzima, da budem ispred lap-topa svakog dana… obično je to predveče ili noću…                                                               

…to je neka vrsta terapije…                                                                     

…jeste, treninga i terapije, svega i svačega… to jeste odmor od svakodnevnice ali kada te uvuče nešto o čemu pišeš, može da o to bude naporno… ali naporno na najpozitivniji način. Ja ne mogu da ne uđem u svaki od tih likova o kojima pišem, bez obzira koliko mi je on sličan ili nije… i kog je pola, šta se tu dešava, ma koliko da je to sve divno, što se dešava sa tim likom, koliko je realno ili koliko je vezano za neku fantaziju, koliko je apsurdno, koliko je ovako ili onako… definitivno je to nešto bez čega ja ne mogu da funkcionišem. S druge strane je to vrlo pipava stvar s obzirom da ja pišem, o tome čemu pišem. Tu čovek mora da bude veoma obazriv jer lako sklizneš u patetiku, lako može da se desi da određene rečenice koje su, možda negde pročitane, koje si čuo od nekoga… ja pokušavam, zato to toliko dugo i traje, ja pokušavam da ne upotrebljavam nešto što je uobičajeno, trudim se da ne skliznem u nešto jeftino a ponajmanje u ponavljanja. To jeste najveći izazov bez obzira na ideju koja se rodi pred samo pisanje ili tokom pisanja… dešava se odeš na neku drugu stranu od one koju si zacrtao.Jako je važno da se vodi računa o svakoj napisanoj rečenici o redosledu, dinamici, o tome šta se iznosi,kakvi su likovi, ko je pored itd.itd.                                                    

Imam još dva pitanja za tebe, molim te da prokomentarišeš citat, Miljenka Jergovića koji se meni dopao: “…pisac se ne može postati tako što se upravo to želi biti. Na taj se način postaje pilot, liječnik i advokat, nikako pisac. Piscem se postaje iz nekog razloga – nije sad važno ni kojeg – koji nije u vezi sa željom da se bude pisac. Pisac se postaje iz nedostatka, iz defekta, iz manjkavosti, iz nakaznosti, a ne iz talenta. Do pitanja talenta dolazi se tek nakon što su ustanovljeni defekt i nakaznost. I onda oni koji talenta imaju postaju pisci”.                             

Mogu da se složim sa svakom rečju koju je Jergović napisao u tome što si mi sada pročitao samo bih još dodao jednu stvar, to je iskrenost. Stoprocentna iskrenost, tek ako to što pišeš izađe iz tebe zaista iskreno,iz ne znam kojih dubina…da li je to duša, srce…naravno i mozak je uključen ali mora da bude iskreno…                                                                  

…onda će te čitaoci prepoznati i prihvatiti…                                                       

…tako je. Nešto što nije iskreno može da prođe, kratkoročno, kao i sve drugo što može da prođe, kao nešto što će zaintrigirati nekoga ali će ostati na tom, kratkoročnom planu. Mislim da iz tog razloga “Besani” traju toliko koliko traju, nadam se da će se isto desiti sa “Harmsom” zato što je, zaista sve što je napisano, iskreno napisano. Kad kažem iskreno ne mislim iskreno u smislu mog života, da je to nešto što sam preživeo, ne, malo toga sam ja preživeo, tih rečenica koje sam tu stavio ali je iskren način ne povlađivati publici, čitaocima. Biti, naravno ako se može još uvek biti,originalan…tu bi onda mogao da se uključi talenat koji dolazi kasnije i naravno ono što pričaju svi, sa time mogu da se složim, Jergović se nije dotakao toga jer nije bila tema, to je druga knjiga, teret druge knjige pogotovo posle uspešne prve. Ja,opet, zato što sam je pisao iskreno nisam imao taj teret, ja sam znao da je druga knjiga potvrda kvaliteta ili je to bio samo bljesak. Nadam se da se ovde radi o ovom prvom…                

…odličan šlagvort si mi dao, svojevremno si rekao, posle “Besanih”,  da istovremeno pišeš dve knjige i to u različitim žanrovima. Ta treća knjiga, po redu objavljivanja bi trebala da bude triler… reci mi radiš li na njoj, da li ćemo u dogledno vreme videti treću knjigu?                                                      

…pa, Harms je faktički sastavljen od dve ideje koje su mi se javile svojevremno, zato je on tako neobičan, sa radnjama koje se prepliću, pa čas idu paralelno, pa unapred, pa unazad… ova treća, za koju sam pre nekoliko dana počeo da pravim koncept, da neke stvari istražujem, to treba da bude,  neće to biti klasičan triler, na kakve su čitaoci naviknuti…

…kako ti pišeš, to znam i siguran sam da neće biti uobičajeno…                

…u svakom slučaju, biće različito. U pitanju je mlađa žena koja je opsednuta serijskim ubicama, nju to jako interesuje, poznaje pisca koji je ostao bez inspiracije, tu se pored ljubavi, bez ljubavi se definitivno ne može, tu se provlače razne stvari vezane za njen hobi, za njena interesovanja koje će on iskoristiti dok piše…                                                 

…dobro, kada budeš ti otkrio o čemu se tu radi onda ćeš, verovatno, otkriti i nama, tvojim čitaocima…                                                          

… ni ja ne znam gde će to da me odvede ali to je neki skelet…                        

…odlično, hvala ti na ovom razgovoru, pa se vidimo na promiciji u Novom Sadu a verovatno, polovinom marta u Užicu. Puno uspeha tebi i tvojoj izdavačkoj kući u svim delatnostima kojim se bavite.                          

Hvala, puno pozdrava za sve čitaoce na svim portalima za koje pišeš!

Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković