Predstava je posvećena glumcima SNP-a nastradalim u smederevskoj eksploziji 5.juna 1941.godine
tekst i režija: Ana Đorđević; dramaturg: Nikolina Đukanović; scenografi: Željko Piškorić, Mladen Stojanović i Maja Vujović; kostimograf: Marina Sremac; kompozotor: Draško Adžić; scenski govor: dr Dejan Sredojević; scenski pokret: Dušan Vukašinović; asistenti reditelja: Aleksa Pantić i Ružica Anja Tadić; produkcija: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad;
igraju: Milan Kovačević, Tanja Pjevac, Jovana Mišković, Vukašin Ranđelović, Alisa Lacko, Tijana Marković, Aljoša Đidić, Gordana Đurđević Dimić, Milovan Filipović, Marko Savić;
Sinoć smo, nakon svečanog otvaranja, imali priliku da odgledamo prvu predstavu u takmičarskoj selekciji 65. Sterijinog pozorja, Smederevo 1941. koju potpisuje Ana Đorđević, u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Ako se po „jutru dan poznaje“ možemo reći da je počelo „žestoko“ te da ćemo, pored silnih peripetija prouzrokovanih nezapamćenom epidemijom (COVID-19) i ove godine prisustvovati uzbudljivom i veoma kvalitetnom Pozorju. Ovaj istorijski događaj koji je poprilično skrajnut sa zvanične istorijske scene je inspirisao Anu Đorđević i glumački ansambl da nam ispriča jednu fragmentarnu pozorišnu priču o čemu drugo nego o pozorištu, tačnije o tragediji koja je nekim čudnim spletom okolnosti zadesila ansambl Pozorišta Dunavske banovine kako je u to vreme glasilo ime današnjeg Srpskog narodnog pozorišta. Mada se možda nekim kritičarskim perima neće dopasti ovak način promišljanja pozrišnog čina ali potpisniku ovih redova se izuzetno svideo pripovedački pristup u dramaturškom postupku koji je prepun asocijacija na klasičnu romanesknu i dramsku literaturu. Takođe se može reći da je u samoj postavci dominatno apsolutno odsustvo pamfletizma i opredeljivanje na ovu onu ili onu stranu, što je takođe jedna od vrlina. Jednostavno se čini da je većina priča započeta i da je namerno ostavljeno gledaočevoj mašti da je dovrši po njegovom nahođenju bilo da se ona odvije u pozitivnom ili negativnom smeru.
Kao što već pomenusmo taj zastrašujući događaj koji se odigrao 5.juna 1941. u smederevskoj tvrđavi je ostao do danas nerazjašnjen i mišljenja smo nije na pozorištu da ga tumači u istorijskom kontekstu već je sa ovakvim postupkom tekstopisac i reditelj, Ana Đođrević u saradnji sa ansamblom i kreativnim timom ukazala (pokazala) na apsurdnost i univerzalnost teme kao i na boljke savrmenog sveta gde se čak i istorijski artefakti mogu tumačiti u dnevnopolitičkom maniru. U tom smislu podvlačimo kao tačan i dosledan pristup na kome su autori Smedereva 1941. insistirali. Tome u prilog citiraćemo eksplikaciju koju nam je ponudila Ana Đorđević u propratnom tekstu ove značajne predstave: „ Eksplozija je imala snagu bombe bačene na Hirošimu. Život je izgubilo hiljade i hiljade ljudi, a među njima i 17 glumaca Srpskog narodnog pozorišta, koje se tada zvalo Narodno pozorište Dunavske banovine. Tekst i predstava se bave ovim događajem u celini, s posebnom pažnjom usmerenom na sudbine tragično nastradalih glumaca, i njima u čast. No, tretman teme nije dokumentaristički. Uzimajući sve poznate okolnosti u obzir – a o događaju postoji dokumentacija, doduše ne dovoljno velika – konstruisala sam novu, originalnu priču, ne pominjući autentična imena pokojnih glumaca, i trudeći se da se celokupan događaj posmatra iz prelomljene perspektive, takve da se tumačenja pomenutih sudbina dovedu u vezu sa prirodom i uzrokom nacizma i zla uopšte. Zbog toga sam se odlučila da, na bazi istorijskih fakata, izgradim nadrealističku, asocijativnu i fragmentarnu liniju radnje, tražeći konktekst koji omogućava slojevite interpretacije dokumenta…“
Posebno treba podvući izuzetno disciplinovanu igru mlađeg dela ansambla koja je znalački krčila put ovoj kompleksnoj priči, u ne baš funkcionalnoj scenografiji tako da je svaki fragment ove glumački zahtevne predstave odigran sa lakoćom. Milan Kovačević je znalački predvodio ovaj poletni ansambl i povezivao konce uz dragocenu pomoć Tanje Pijevac, Jovane Mišković i Milovana Filipovića. Prvakinja drame Gordana Đurđević Dimić je svojim glumačkim bravurama dodatno bojila ovu potresnu priču.
Dodatno pitanje koje se, hteli ili ne, nameće gledaocu ma koliko se razumevao ili ne u pozorište je ta sudbonosna igra tog večitog „komedijanta slučaja“. Utvrđeno je da su se glumci u trenutku eksplozije nalazili u vozu koji trebao da ih odveze u Požarevac, predpostavlja se da su tamo trebali da sledećeg dana igraju predstavu. Takođe je utvrđeno da je voz trebao da krene u 14:12 h. ali voz je kasnio dva minuta, fatalna dva minuta???
Toliko o uticaju železnice na pozorišni život na ovim prostorima uz podsećanje da je Pozorje ponovo u našem gradu te da sledeći prikazi dešavanja i predstava tek predstoje, kao što bi se reklo u sve popularnijem serijskom programu: nastaviće se…
Fotografije: Branislav Lučić
You must be logged in to post a comment.