СНОВИ ОД ДРВЕТА ЖЕЉКА НОВАКОВИЋА

Оног трена кад видите фантазије које је Жељко креирао од пуног дрвета, свој живот поделите на онај пре и онај након тог тренутка. Дрво има племениту душу, а након Жељкових златних руку, једноставно морате да имате такав један комад намештаја у свом дому. Да га много пута опипате, гледате, користите. Да му се дивите и да вашим гостима испричате о стварању те лепоте. Јер сваки Жељков комад има ту посебну историју.

Жељко има своју Уметничку радионицу Новаковић у Петроварадину а намештај носи марку Новак. Прави уникатне, оригиналне, разигране, опипљиве и употребне, ваше или његове идеје. Претвара сан у намештај. Комоде, столови, столице, степеништа и кухиње инспирисани су линијама и облицима из природе а дорађени у машти. Понекад асиметрични. Масивни а изгледају као да лебде у ваздуху. Чиста ексклузива.

Прави и иконостасе за цркве и манастире у дуборезу. Комбинује природне особине и боје јавора, ораха и трешње. Додаје витраж и стакло витринама. Од дрвета су чак и клинови који држе конструкцију. Сто у форми костура за којим смо седели има само 8 кг а носи стаклену плочу пет пута тежу. Није ни лакиран, да би остала природна боја јасена.

Мајстор Жељко је прави домаћин старог кова. Послужиће вас дивном ракијом. Супруг је и отац петоро деце од 10 до 29 година. Запошљава неколико радника. Кад уграби мало времена оде и на планинарење, на ваздух и у природу. Најмлађи Андрeј се са татом, у својих 10 година – већ попео на 9 планина.

Жељко је у стању да направи и кућу, и све у кући. Родио се у дивној природи у околини Мркоњић Града, а 1984. након војске је дошао у Нови Сад да студира машинство. Одувек је био радознао за свет око себе. Читао је, осмишљавао, тражио, правио.

Као детету, играчке му нису биле доступне. Да би се играо, морао је да их направи. Био је 5–6 разред кад је на секунд видео како аустралијски домороци бацају неки предмет који им се врати. Облик тог предмета није ни опазио. Једва је преспавао да би сутрадан отишао у шуму да тражи неки крив облик. Донео је кући део корена али није имао алата. Тесао га је секиром и турпијом до неког инстинктивног облика. Како се предмет није враћао у руке, поправљао га је док се и то није десило. Другари су били одушевљени, тражили су да се хвале том играчком као својим изумом. Затим је желео гитару, па је и њу самоук морао да направи, али и да научи да свира. Цртао је комшијске портрете. Заносио се идејом да прави спортске змајеве. Има уметничко око и за фотографију.

У студентском дому, без икаквих шаблона и предзнања, сашио је кожну јакну. Кренуле су молбе да и другима направи нешто. Свако је имао оригиналну идеју за своју креацију, а требало је то постићи из прве, јер кожа није јефтина за експериментисање.

Овај уметник каже да је одабрао тежи и одговорнији начин за стварање. Оног момента кад нешто види, он почне да размишља шта би са тиме. Понекад идеја у њему тиња и по годину дана. Од сусрета са клијентима, породице, радника, набавке, администрације, мејлова – дан је прекратак и за размишљање, и нацрте, и израду у радионици. Зато Жељко мора да успе одмах, нема времена да прави прототипове. Нпр. столица ће увек стајати на поду, али за наслоњачу у којој се љуљате треба одредити и њено природно тежиште. Свом раднику не може да пружи нацрт и очекује готов производ док сам не прође кроз цео процес. А кад тај комад буде готов, треба га и поновити уколико клијент, нпр. жели шест столица. Тада Жељкова почетна фантазија мора да се упрости да би се производ могао умножити, па и то тражи додатно време и искуство.

Учешће на сајмовима је посебна прича. За препознатљивост је проблем већ и то што долази из Србије, затим што нема залеђину у виду неке компаније, што све прави ручно а не компјутеризованим машинама. А  Жељкови комади су толико савршени да многи не верују да иза себе нема читав тим дизајнера, менаџера, радника… Размишљао је да отвори столарску академију, да преноси своје идеје и искуство. Само, данас је тешко наћи младе људе спремне да деле исту страст према стварању.

Како је Жељко изузетно скроман човек, не види посебан разлог да се његов портрет појављује на порталу. Његови радови говоре уместо њега, а клијенти долазе углавном по личној препоруци, са свих страна. Ко зажели до њега, лако ће се са њиме упознати и – тешко растати. Баш као и ми.

ПС. Узалуд данас психолози апелују да одрасли не забављају децу јер им намећу готова решења. Треба да се сами развијају кроз игру. Наш креативац Жељко Новаковић је живи доказ Коељове формуле „да је живот уистину дарежљив према ономе ко живи властиту легенду”.

За Vojvodjanske.rs: В. Раонић, фотографије: Ж. Новаковић;