Ispeci pa reci…- piše Dragoljub Selaković
Zaintrigirani informacijom, koju smo saznali razgovarajući sa autorom teksta tirlogije o porodici Dunđerski, mr Zoranom Subotičkim, povodom premijere monodrame Lazar, da se u produkciju kao partner uključila Opština Srbobran nije nam bilo teško da se najavimo g. Radivoju Paroškom, Predsednikom Opštine Srbobran, koji nas je ljubazno primio u svojoj kancelariji pa vam prenosimo razgovor u celosti koji može biti inspirativan i drugim, sličnim sredinama ove naše, lepe Vojvodine.
Evo nas u kabinetu Predsednika Opštine Srbobran g. Radivoja Paroškog, istoričara po struci… da li sam dobro informisan?
Nisam ja, znate, istoričar… ja sam Marksista…
…što po meni uopšte nije loše, na nesreću to je na ovim prostorima dobilo neke loše konotacije, ja sam Marksista po ubeđenju mada sam Ekonomista po struci, takođe nikada nisam bio komunista ni član SK…
…znate, da je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu bila katedra za Filozofiju i Sociologiju ja bih to upisao ali tada se zvala Katedra za Filozofiju i Sociologiju – grupa Marksizam, jedina je to bilo… šta sad da kažem, na kraju … eto provukao sam život, ne kažem da se nisam ostvario, ovako sam to što jesam…
… nisam ja puno pogrešio, ipak, mislim da ste istoričar, mada nije bitno…
…ali sam sada, u stvari Privatni preduzetnik i Predsednik opštine…
…tema, o kojoj pričamo, je drugi deo trilogije o porodici Dunđerski, o Lazaru Dunđerskom, otkrivanje nekih tajni, neke druge priče… puno stvari je tu zatomnjeno, sve se svodi na mitove, legende… dok je o Lazi Kostiću puno pisano, on to svojim delom sigurno i zaslužuje, njegova veličanstvena „Santa Marija della Salute“ je posvećena Lenki , ipak, priča o Dunđerskima je ostala skrajnuta, tumači je ko kako hoće… u tom smisl, mislim da je ovo sjajan potez, u koji se upustio g. Subotički. Na vašu inicijativu, jedan od partnera je Opština Srbobran, mesto odakle potiče, gde je nastalo bogatstvo Dunđerskih i gde su svi sahranjeni… pošto ste se inače bavili istorijom, sigurno znate mnogo više od mene molim vas da nam kažete šta vas je ponukalo da se uključite u ovaj projekat i uopšte o očuvanju sećanja na ovu znamenitu porodicu?
Ja sam jako zadovoljan što smo, na neki način, počeli da osvetljavamo porodicu Dunđerski na jedan drugi način, sa drugačijim svetlom posmatramo sve ono što se dešavalo kroz njenu istoriju. Istorija ove porodice se značajnim delom vezuje za Srbobran, tadašnji Sentomaš. Mislim, otkako smo prošle godine počeli saradnju sa Zoranom Subotičkim na projektu „Čudesni svet Dunđerskih“, što je podržala i Pokrajinska vlada i g. Mirović, shvatili smo da je to lepa prilika da istaknemo Srbobran kao polaznu tačku razvoja ove porodice u ekonomskom, privrednom i svakom drugom smislu jer je ova porodica zbog raznih ideoloških previranja koja su se dešavala ili je prikazivana u ružnom svetlu ili se bacala senka zaborava. Mislim da je dobro što se krenulo u drugačijem smeru i smatram da Srbobran mora da iskoristi tu priliku i da najbogatiji deo svoje istorije koja se vezuje, upravo, za ovu porodicu prikaže i da to bude zamajac za vreme koje će doći, gde će Srbobran na primerima stvaranja bogatstva jedne porodice koja je vezana za ovo mesto, za ovo podneblje i za ovu zemlju, da to bude putokaz ka nečemu što će doneti brži razvoj opštine Srbobran. Naravno to govorim kao Predsednik opštine ali ono što hoću da podvučem je to da je još pre desetak godina u Srbobranu upriličena vrlo značajna manifestacija, nagrada za najbolju ljubavnu poeziju ili ljubavnu pesmu koja se objavi u toj godini a to je “Lenkin prsten”. Ta nagrada jednim delom pokušava da baci drugačije svetlo na ovu porodicu. Pošto svi znamo da je Lenka Dunđerski, Lazareva ćerka, to je dosta medijski propraćeno, mislim da se na takav način odužujemo ovoj porodici i smatram da se kroz dodelu “Lenkinog prstena” i kroz naše planove o tome kako da Srbobran prikažemo u drugačijem svetlu u smislu da ga čvršće povežemo sa porodicom Dunđerski, da na takav način imamo i mi određenu korist jer sve više ljudi dolazi da vidi gde je to mesto, gde je sahranjena Lenka, gde su živeli Dunđerski, gde su stvarali svoju imperiju, pruža nama šansu da nastavimo u tom smeru.
Dakle porodica Dunđerski je bila jedna od najbogatijih u Južnoj Ugarskoj, mnogi kažu da je bila najbogatija, najuticajnija i najmoćnija srpska porodica u tom delu Austrougraske i svoj imetak su počeli da razvijaju i razvili su ga upravo u Srbobranu. Začetnik tog ekonomskog prosperiteta porodice je bio Gedeon Geca Dunđerski, Lazarev otac…
…koji je bio sin Avramov…
…Avram je bio začetnik porodice za koga se zna da je došao iz Hercegovine. Možda je bitno da se kaže poreklo imena, tj. prezimena Dunđerski u jezičkom smislu… Dunđeri su bili, majstori, kako se to kod nas kaže, tesari…
…oni su pravili kuće od temelja do krova u to vreme…
…da, oni su bili građevinari, Dunđeri pa Dunđerski ovde u Srbobranu… ali Gedeon Geca Dunđerski je krenuo sa kupovinom zemlje i sa razvojem ove porodice i zato je Lazar ovde napravio crkvu na groblju u Srbobranu koju je posvetio svojim roditeljima, svome ocu i to je, zapravo, crkva, kapela i kosturnica u kojoj su sahranjeni svi članovi porodice Dunđerski, Lazar, njegova supruga, tu je sahranajena Lenka, njegovi sinovi Đoka i doktor Gedeon – Geda … ja volim da kažem da Srbobran kada je porodica Dunđerski u pitanju ima emotivnu vezu sa tom porodicom kao što oni imaju tu vezu sa Srbobranom jer da nije tako ne bi oni imali želju da budu sahranjeni tu. Ja smatram da mi imamo obavezu da se odužimo ovoj porodici iz više razloga, recimo zato što je i ekonomski prosperitet krenuo sa razvojem ove porodice, Srbobran je nekada bio mondensko mesto, jedno od najbogatijih mesta u Vojvodini, u Južnoj Ugarskoj… kasnije dolazi do stagnacije, tako da mislim da osvetljavanjem uloge ove porodice Srbobran ima šansu u turističkom smislu, u kulturološkom smislu da bude prepoznatljiv, da ljudi vide, da saznaju, da povežu sa ovom porodicom i da imaju želju da ga posete… a da bi oni došli mi moramo to da osmislimo, na najbolji način, sadržaje koji će privući ljude, mislim da mi već imamo planove sa kojima ćemo to i da ostvarimo…
…zadovoljstvo je slušati vas i ne bi vas prekidao…ipak želim da skrenem pažnju na jednu stvar koja se zaboravlja… da, došlo je do zatomnjivanja njihove uloge nakon Drugog svetskog rata međutim Dunđerski nisu bili omiljeni ni kod Karađorđevića… tamo 1919/20 je bilo ozbiljnih sporova, Đoka se tu najbolje snašao, Lazar je umro 1917, on je bio pravi, kako se to danas kaže, filantrop…tada bi se kazalo “bio je široke ruke”…međutim to se Karađorđevićima nije baš svidelo i došlo je do sporenja…ali došlo je do tog “velikog dogovora” baš ovde u Srbobranu, možete li da nam kažete nešto više o tome…
Vidite, prestolonaslednik Karađorđević je 192. godine svečano dočekan u Srbobranu ali ga je dočekala porodica Lazarovog strica Novaka, to je danas zgrada Lovačkog doma, tada je… priča ide ovako: Posle Prvog svetskog rata Kralj Aleksandar, tada još regent, je hteo da Solunske borce, dobrovoljce, invalide…namiri zemljom i tražio je od svih srpskih veleposednika da daju određenu količinu zemlje…
…sproveoje neku vrstu agrarne reforme…
…da, to je bila agrarna reforma, tada je Stevan Dunđerski, Novakov sin, rekao: „Ako našem kralju treba zemlja daću, ali ima da dođe da me pita i da o tome razgovaramo”…i Aleksandar je došao u Srbobran kod Stevana, ovaj da je ugostio, bio je dva/tri dana i Stevan je dao preko 1000 lanaca najplodnije zemlje… e sad možete da zamislite koliko je porodica Dunđerski bila uticajna ali je to bila porodica dobrotvora, donator, ktitora… znači, oni nisu samo štedeli novac, pomagali su narod kad god je trebalo…zna se da je su za vreme Balkanskih ratova iz Srbobrana upućena značajna količina sredstava Crvenom krstu Kraljevine Srbije… recimo, postoji podataka da je Lazar tada dao više nego što su svi ostali Srbi iz Srbobrana skupili,on je dao više nego svi ostali zajedno… da ne govorim o Srpskom narodonom pozorištu koga je izgradio sam i izdavao ga glumcima za slovima i brojem 1 (jednu) forintu godišnje… da ne govorimo o Angelijanumu, da ne govorimo o raznim vrstama ktitorstva koja je činio i dobročinstava i zbog toga mislim da je ta porodica nepravedno zapostavljena…naravno da je imao jako dobre odnose sa Mađarima, sa Slovacima…ali je bio pre svega Srbin. Jedna od njegovih teza je… da li teza ili izreka, je bila: “Neću da kupujem zemlju od Srba jer je to naše… nego od ću kupovati zemlju od ne-Srba, kupovaću od Mađara, Nemaca, Slovaka…jer time uvećavam srpsku imovinu, srpsku vlast… iako su neki potomci… recimo, Bogdan je posle Drugog svetskog rata bio veoma ozloglašen, proglašen za narodnog neprijatelja jer je bio član Ugarskog parlamenta za vreme Hortija, njemu je bilo zamereno što je za vreme Racije u Šajkaškoj krajini išao sa Milanom Popovićem da agituje, tj. da opravdava Raciju, Bogdan nije ništa govorio ali je bio sa njim… tako da je bio proglašen za narodnog neprijatelja i na osnovu toga mu je oduzeta imovina, kao i svim ostalima. Za vreme Kraljevine Lazarevi sinovi Đoka i Gedeon su nastavili sa radom, sa razvojem ekonomske i privredne moći ali, iskreno da vam kažem, ono što sam ja pročitao, već tridesetih godina, ta moć počinje da opada…i ekonomskom krizom, i približavanjem rata da bi posle 1945, naravno, ta moć potpuno bila devastirana i razorena, ta njihova imovina i sve…ali ono što je bitno da se kaže za Lazara, pre svega čoveka koji je najznačajniji za tu, ekonomsku moć ove porodice, je to da je on bio dobrotvor, da je bio ktitor, da je pomagao Maticu srpsku, bio je član Upravnog odbora, da je pomagao srpstvo gde god je to bilo moguće… naravno da bi sve to uradio morao je da poštuje pravila države u kojoj je živeo je a živeo je u jednoj državi gde je obavezno morao da plaća porez i sva ostala ne mala davanja…
…poznato je slučaj vezan za Srpsko narodno Pozorište, kada su zapali u dugove, oduzeli su im prostor pa su ponovo morali da igraju predstave po kafanama…Lazar je otišao u katastar, kupio plac, napravio zgradu i rekao…nema problema, Srpskog pozorišta mora biti… ako ne može drugačije biće ovako…nije on, što kaže g. Subotički popravljao prozore ili slavine kao pomoć, ne on je napravio celu zgradu… molim, izvolite!
No, da se odaljimo malo od teme, posetioci će imati priliku da u petak 12.oktobra vide isečke iz njegovog života u monodrami Lazar, ona će se kasnije igrati širom Vojvodine i cele Srbije a sigurno i u Srbobranu… pomenuli ste, pre početka ovog, zvaničnog dela, razgovora nešto što me je iskreno obradovalo, da opština Srbobran iz budžeta izdvaja više za kulturu nego za sport?! To je, koliko ja znam, redak slučaj, hoćete li da nam kažete nešto više o tome?
Kao što sam rekao Srbobran je nekada bilo jedno od najbogatijih mesta u Vojvodini, u Južnoj Ugarskoj, kasnije je ta njegova moć opadala…naš stav je da kroz kulturu možemo da ostvarimo i ekonomski razvoj i određene koristi na drugim planovima, na kraju, Srbobran ima kulturan svet, Srbobranu je potrebno mnogo toga da bi vratio što je nekada imao i sačuvao ono što već ima. Mislim das mo na putu da kroz ulaganja u kulturu budemo vidljivi, mislim das mo jedno vreme bili izuzetno nevidljivi…mi smo sada malo mesto, mala opština… mada mislim, kao što sam već rekao, da kroz određene manifestacije u kulturi, povezivanjem Srbobrana sa nasleđem porodice Dunđerski i isticanjem mogućnosti ekonomskog rasta kao što je bio rast te porodice da mi možemo učiniti neke ozbiljne iskorake na i u drugim poljima. Zbog toga nama nije žao da izdvajamo novac za kulturu, imamo veliki broj kulturnih poslenika u Srbobranu, imamo Dom kulture koji vrlo dobro radi, imamo jednu značajnu manifestaciju koju sam već pomenuo, to je “Lenkin prsten”, mislim da je to jedina manifestacija u našoj zemlji koja na takav način ističe i obrađuje ljubavnu poeziju a ljubavna poezija nije slučajno vezana za Srbobran jer je ta, po meni, možda, najlepša ljubavna poema, koju je napisao naš znameniti Lazar Kostić, “Santa Maria della Salute”, zapravo inspirisana mitskom lepotom jedne Dunđerske, Jelene – Lenke Dunđerske. Mislim da bi bio veliki greh da se tako nešta ne dešava u Srbobranu i zbog toga smatram da imamo šansu da taj “Čudesni svet Dunđerskih”, koji je Zoran Subotički tako lepo nazvao, prikažemo u punom sjaju…na sve to, imamo mogućnosti, imamo energije i želju da to uradimo…
…želim da vam se zahvalim na razgovoru, da vam poželim puno uspeha u budućem radu, da nastavite u tom smeru, nama koji smo vezani za kulturu takvi stavovi ulivaju tračak nade… na samom kraju moram da vam postavim, već tradicionalno, uobičajeno pitanje koje nije vezano za temu a to je: gospodin Radivoj Paroški, kad je bio mali, hteo je da bude…šta?
…ha, ha, baš ste me iznenadili… kako da vam kažem, deca obično nešto zamišljaju, hoće nešto da budu, ima tu svačega… ali ja ne mogu da doprem do toga šta sam to ja želeo da budem…
…dobro i to je neki odgovor…
…ne samo što sam zatečen, javljalo mi se to pitanje i ranije: Šta sam ja to hteo da budem? Ali mašta deteta…da budem pilot, da budem glumac, ovo, ono…meni ništa nije bilo toliko čvrsto, da mogu da kažem: Hteo sam da budem… recimo, igrao sam fudbal, hteo sam da budem dobar fudbaler ali mi nije ni to bilo baš,baš …sa sedamnaest godina sam napustio aktivno igranje fudbala jer sam bio nezadovoljan odnosima…znači ta moja ljubav prema fudbalu nije bila dovoljno jaka… to je vrlo teško pitanje na koje ne mogu da vam iskreno odgovorim jer nemam odgovor… mogu da vam kažem bilo šta… ali iskreno ne mogu da vam kažem šta sam hteo da budem. Sada kada pričamo o tome, to je kao kada te nosi vreme, eto ja nisam hteo da budem političar…hm, hm, pa sam postao političar, nisam hteo da studiram Marksizam… pa sam studirao Marksizam, mislim da sam mogao da budem dobar pravnik i hteo sam da studiram Pravo…šta me je to nateralo da studiram Marksizam? Nisam hteo da služim vojsku 15meseci a na Pravni fakultet su primal preko veze, ja je nisam imao…iako sam bio dobar učenik…onda su neki moji drugari otišli na Istoriju a ja sam rekao da ću studiram Marksizam i kada završim imaću odmah posao… i onda kada sam završio… posla za Marksiste nije bilo… ipak na kraju moram da vam kažem jedino mi je bilo važno, to i danas mislim, da sam hteo da budem: dobar čovek i to ću se truditi da ostanem do kraja.
Za vojvodjanske.rs: Dragoljub Selaković
foto: MedijaPortal
You must be logged in to post a comment.