СРПСКО-РУСКИ КУЛТУРНИ КОНТАКТИ

Није први пут да нам је Ненад Спасић био добар домаћин испред Руског центра Фонда „Руски свет“ у Змај-Јовиној гимназији и није први пут да нам је предавач био Александар Купердјајев. Ова предавања су увек занимљива и онима које занима руски језик али и обичним грађанима и зато их не треба пропуштати.

Александар Купердјајев је виши лектор за Катедри за славистику и Инзбруку у Аустрији. Говори српски, бугарски и македонски језик. Предавања нису само интересантна него и интерактивна јер је, нпр. овај пут, делио копије старих текстова које су добровољци успешно читали, а такође често поставља питања како би слушаоци изнели своје мишљење. Такође, и дискусије након предавања буду веома интересантне.

Будући да је предавач филолог, није акценат на историјским, него језичким и културним контактима између Руса и Срба. А овај пут је тема креће од Светог Саве који је, као младић, незаинтересован да управља додељеном му територијом, своју жељу да учини нешто више у животу изнео једном руском монаху који га је подржао и рекао му да, ако му не дозвољавају да се замонаши, побегне на Свету Гору. Тако је и било, те је млади Растко 1191. уточиште нашао у Старом Русику (данашњем манастиру Св. Пантелејмона). Као резултат те подршке,  1215. Српска православна црква стиче аутокефалност а две године касније, Савин брат постаје Првовенчани. У 12. и почетком 13. века, у Хиландару су се празници читали и појали из руских књига.

Са друге стране, у манастиру Милешева од 1222. године налази се фреска руских светитеља Бориса и Глеба, које су убијени од своје браће у борби за власт. Ова фреска је својеврсна опомена за све владаре тога времена, али је очигледно да је зоограф Милешеве знао за ове мученике, чак су представљени са високим капама на глави какве се и јесу носиле у Русији до 13. века, док су на каснијим фрескама они изображени са ниским капама.

У 14. веку када је Русија патила од монголских освајања, цар Душан Силни постаје покровитељ манастира Русик, те је познато да је овај манастир имао много метоха на територији Србије и Косова и Метохије. Може се наћи много сличности између руских и српских фресака из Грачанице, Пећи и Раванице тога доба.

Године 1404. из Троицкога летописа сазнајемо како је Лазар Серб (Лазар Хиландарац) конструисао и показао Василију Првоме како ради сат на Спаској кули Кремља. Из Летописа Пахомија Србина сазнајемо да је много монаха пребегло у Русију због турске најезде, а да је, са друге стране, руски митрополит и бугарски писац Григорије Цамблак написао Житије Стефана Дечанског у 14/15 веку.

Почетком 16. века, деспотица Ангелина из Срема, где су српски владари добили уточиште након пада Смедерева, пише Василију Трећем писмо у којем тражи заштиту српских манастира. После њене али и молбе митрополита Теофана, Русија шаље помоћ. Како су границе биле затворене, то је једино могло преко Свете Горе и њихове дозволе која се звала даровна грамата.

У 16. и 17. веку јача култ Србије у Русији, између осталог, и због родбинских веза преко лозе Јакшић. Цар Иван Силни (Грозни) даје себи име попут Душана Силног, а постоји чак и легенда да је за његово крунисање допремљена круна цара Душана из Високих Дечана која је потом и враћена. На стубовима унутар Архангелског сабора у Кремљу, сликају се фреске Светога Саве и Стефана Немање као и Лазара Косовскога.

Србима који су се са Арсенијем Чарнојевићем населили у Аустроугарску, није било дозвољено да славе Савиндан. После писма Русији, бележи се први дипломатски сусрет 1698. Петра Првог и Арсенија Чарнојевића, да би 1699. цар Леополд уручио руском царевом посланику у Бечу Прокопију Богдановићу гаранцију Србима да исповедају своју веру.

Борба за очување идентитета се наставља и када 1718. Мојсије Петровић, митрополит београдски и карловачки, моли Русе за књиге и учитеље у сврху одбране Срба од покатоличења. Ова молба је уродила плодом па у Сремске Карловце стиже 300 буквара, али стижу и учитељи из Петрограда. У Сремским Карловцима се отвара прва руска школа. Учећи из тих књига, настаје рускословенски језик којим су писали и Захарије Орфелин, Јован Рајић, Симеон Пишчевић и Милован Видаковић све до Вукове реформе. Сем Орфелиновог буквара који Библиотека Матице српске дигитализовала па је доступан, читаоцима препоручујем да прочитају нешто више и у вези са делом Горестни плач (https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2018&mm=03&dd=20&nav_category=1864&nav_id=1371397) али такође је интересантно да је Орфелин написао и прву монографију о руском цару Петру Првом. Овај тираж је тада брзо распродат јер су га преко Венеције и Беча поручивали Руси, те је доштампан у Петрограду а један примерак стиже и у Пушкинове руке. Будући да је Пушкин требало да напише биографију свога цара, он се после Орфелина није усудио да то уради.

Јован Рајић је написао Историју Срба и Јужних Словена, а шездесетак година после Орфелина видимо да је Видаковићев Усамљени јуноша много ближи српском него рускословенском језику. И мада је 1868. усвојена Вукова језичка реформа, предавач је напоменуо да је Сретењски устав написан рускословенским језиком.

Када је 1723/4 српски гусарски пук кренуо у сеобу (коју је описао Црњански), на територији данашње Украјине настају места под називом Нова Србија и Славеносрбија, а такође захваљујући дипломати Сави Рагузинском, у Русији се гради Троицки сабор Светога Саве.

Пред крај смо чули и то да је Данило Први Петровић Његош ударио руски култ у Црној Гори. У писмима Петру Првоме кога зове наш цар, тражи помоћ након што су Венецијанци минирали Цетињски манастир. Такође, пред смрт је проклињао свакога ко се дрзне да жртвује црногорске везе са Русијом. А Петар Други Петровић Његош у писму маршалу Мармонту каже да ко је против Руса, тај је против свих Словена.

На крају видесмо и песму коју је Пушкин посветио Карађорђевој ћерци Стаменки, коју је упознао у Бесарабији.

Закључак је да су међусобни културни и језички утицаји између Срба и Руса до 16. века били искључиво црквени а након тога и дипломатски, али увек интензивни и неодвојиви.

Надам се да сам овим заинтересовала јавност за следеће предавање Александра Купердјајева, које је праћено и сјајном презентацијом пуном дивних извора. За сада му, од срца захваљујем.

За vojvodjanske.rs пише: Весна Раонић