Stajićevo se nalazi uz levu obalu Begeja, na dvanaestom kilometru puta Zrenjanin-Beograd, a nastalo je posle Prvog svetskog rata. Naime, srpski kralj, Petar Prvi Karađorđević, boraveći na Krfu, obećao je ratnicima-dobrovoljcima da će svima koji prežive vojevanje, darivati njive i placeve. Rečeno-učinjeno.
Nakon rata i stvaranja Kraljevine SHS, velika imanja u nekadašnjoj županiji Bečkerek behu oduzeta ugarskoj vlasteli i ratnici dobiše obećano. A kmetovi, sluge iseljaci bezemljaši, koji su dotle radili na tim posedima, dobiše pravo da uzmu zemlju u zakup. Pravično, zaista, uz mali kraljevski previd: banatska sirotinja nikako nije mogla zakupiti zemlju pošto nije imala novaca.
Sve to, gledao elemirski sveštenik, gospodin Sava Stajić i odluči da pomogne svojim parohijanima i osmisli ceo projekat, kako bi se to sada kazalo. Budući da je gospodin Stajić bio lični prijatelj tadašnjeg načelnika u ministarstvu za agrarnu reformu, njegov naum dobi i zvaničnu potporu.
Godine 1920, početkom jeseni, započne kolonizacija srpske sirotinje iz Elemira, Aradca, Farkaždina, Ečke, Taraša, Kumana, Botoša i Orlovata, na posed Altruističke banke iz Beča, a prvog oktobra kolonist dobiše i tapije na nova imanja – bez izuzetka, svako je dobio po osam jutara zemlje i plac za kuću.
Zahvaljujući povoljnim državnim kreditima kao i kreditima građevinskih preduzeća i trgovina u Velikom Bečkereku i Titelu, dobro organizovanoj Agrarnoj zajednici kao i međusobnoj pomoći, do 1925. godine je izgrađeno oko 200 kuća za 1000 stanovnika, pravoslavaca. A u znak poštovanja prema velikom narodnom dobrotvoru, elemirskom parohu Savi Stajiću, seljani odluče da svoje selo nazovu po njemu – Stajićevo.
Život u “koloniji gospodina Stajića” odvijao se po preciznim planovima. Nakon izgradnje porodičnih kuća, sagrađena je škola. Zgrada sa jednom učionicom i stanom za učitelja je završena i osveštana samo dve godine od dolaska prvih (auto)kolonista u Stajićevo (5. 10.1924). Škola je bila četvororazredna i imala je 84 učenika.
Potom su se seljani ponovo latili posla i počeli da grade seosku crkvu. Sakupili su dobrovoljne priloge i sopstvenim trudom podigli bogomolju od naboja. Kako se u Orlovatu u to vreme gradila takođe nova crkva za koju je nov ikonostas uradio poznati slikar Uroš Predić, stari ikonostas su meštani Orlovata poklonili novoj crkvi u Stajićevu. Završetak radova i osveštavanje hrama obavljeno je 3.11.1926 g. Crkva je posvećena uspenju Presvete Bogorodice (28. avgust – Velika Gospojina), što je ujedno i seoska slava.
Ali najznačajniji deo projekta elemirskog paroha, bila je Agrarna zajednica (Štedno kreditna zadruga) i program privrednog razvitka kolonije. Planirano je da se pospešuju određene delatnosti, a naročito uzgoj krava, proizvodnja mleka, ribarstvo i gajenje svilene bube (Rasadnik iz Bele Crkve poklonio je kolonistima 5000 dudovih sadnica).
A principi za ostvarivanje ovog programa napisani su u dva jednostavna načela:
Prvo: Ništa novog dok narodu ne bude sasvim poznato i jasno;
Drugo: Ničeg mnogo, već postepeno koliko narod može smoći.
Posle su došle dve uzastopne sušne godine, pa smrt gospodina Save Stajića, pa svetski i ostali ratovi…
Danas, u Stajićevu, postoje tri privatne zadruge, ali će još mnogo vode Begejom proteći dok ne dostignu nekadašnju Agrarnu zajednicu.
Iz knjige „Egzotična Vojvodina“, autorke Sofije Sonje Jovanović.
—
Foto: Sofija Sonja Jovanović