Izuzetna čast ali i velika odgovornost je igrati na otvaranju nekog festival a posebno na otvaranju tako značajnog festivala kao što je Sterijino pozorje. Sinoć je tu nezahvalnu ulogu imalo Narodno pozorište Republike Srpske iz Banja Luke sa predstavom “Švajcarska”, Petra Mihajlovića u režiji Milana Neškovića. Kao što je već nekoliko puta isticano na ovogodišnjem Pozorju dominiraju mladi autori sa neuobičajenim konceptima koji donose neke nove vetrove, neka nova viđenja i nova rešenja na “daske koje život znače”.
Takođe možemo da zapazimo da je početak ovogodišnjeg Pozorja obeležen scenografskim rešenjima koja su se ovoga puta, nekim čudom, skoro niodkuda, progurala u prvi plan. Koliko su ta rešenja dobra, koliko pomažu kreativnom timu pojedinih projekata i koliko je njihova dominacija u funkciji teksta i glumačkih zadatak je neko drugo pitanje? Sledstveno tome scenografsko rešenje, uz ne malu pomoć muzičkih i video uradaka je, od početka do kraja, osnovni ključ kojim je kreativni tim pokušao da razreši enigmu razruđenog teksta koji im je ponudio Petar Mihajlović. Fragmenti pet različitih priča su spakovani u kutiju koja neodoljivo podseća na savremeniju verziju televizora koja se sve češće zove “led monitor” na kojem možete paralelno pratiti više različitih programa.
Reditelj Milan Nešković, prošle i ove godine na Pozorju ima po dve predstave, je ranije govoreći o ovoj postavci rekao da je to: “…svojevrsna emotivna vrteška u kojoj se smenjuju humor i muka a nekad se i ne smenjuju…sve više shvatam da se pozorište ne gleda. Ono se doživljava. Ako se gleda onda se gleda sa suzama i osmehom…” Ono što se dalo primetiti sinoć nakon predstave i danas na razgovoru o predstavi za “okruglim stolom” je da je publika i kritika uhvaćena u raskoraku, u nedoumici kako definisati ponuđenu fragmentiranu stvarnost koja nam je prezentovana u stotinjak minuta, koliko traje predstava, što je po mišljenju potpisnika ovog teksta prednost i vrlina viđenog. Reditelj je uz inicirao kolektivni kreativnost saradnika koji su kroz proces rada na projektu otkrivali višeslojnost Mihajlovićeve dramturgije i svojim doprinosima nadgrađivali početnu ideju. Čitava priča se oslanja na “tarantinovski” model filmske dramaturgije začinjen sa brutalnim scenama nasilja i maksimalnim odsustvom empatije. Nešković ističe da smo, hteli mi to da priznamo ili ne, u svakodnevnom životu sve više opsednuti nekim našim razmišljanjima o “boljem životu” u nekim uređenim zemljama, u ovom slučaju Švajcarskom, a da kada dođemo u situaciju da nešto učinimo okrećemo glavu ili što je još gore uzimamo mobilni telefon i snimamo da bismo to kasnije delili na društvenim mrežama. Imate slučajeva da kada se čovek davi niko neće da skoči da davljeniku pomogne već svi vade telefon da snime ili deca u školi snimaju drugu decu kako biju ili maltretiraju svoje vršnjake i takvim snimcima smo svakodnevno zatrpani.
Naslov originalnog teksta glasi “Samo ne u Švajcarssku” koji je uz saglasnost pisca ovoga puta skraćen uz “dopisivanje” lika komšinice (bez teksta) koj na kraju ipak donosi pozitivniji pogled na budućnost od ponuđenog u samom tekstu. Interesantan podatak je naveo Mihajlović a to je da je prilikom pisanja svog diplomskog rada na dramaturgiji, pre desetak godina koji smo sada imali priliku da gledamo na sceni, pratio knjigu Slobodana Selenića “Dramski pravci XX veka” , te je poigravajući se različitim pravcima sve to “strpao” u jedan tekst pa je to svojevrsna zanimljivost i izazov da otkrivamo koja scena pripada kom pravcu. Čini nam se da se reditelj na tu priču “upecao” tako što se trudio da to “meso” prenese na scenu. Na prvi pogled iskusnim kritičarima a i publici može da se učini da je to je raznorodna papazjanija sastavljena od “babo/žaba” ali prilikom dubljeg razmišljanja i sa vremenske distance, što se kaže “kad prenoći” dolazimo do zaključka da su neke stvari iapk urađene namerno.
Moramo da podvučemo izuzetan kreativni doprinos Petra Bilbije koji potpisuje autorski deo muzičke podloge, izbor, montiranje i projekciju video materijala te ideju “zmije” u virtuelnom obliku koja čitavu priču zaokružuje a sve to je ostvareno u veoma skromnim tehničko/tehnološkim uslovima sa kojima barata banjalučko pozorište.
Takođe želimo da akcentujemo posvećen rad celog glumačkog ansambla a posebno Miljku Brđanin u ulozi “Komšinice”, mladog Danila Kerkeza kao “Mladića” i Slađanu Zrnić u ulozi “Žene” koji svojim ostvarenjima daju poseban ton u skučenom scenskom prostoru na koji su ovoga puta bili “osuđeni”.
Sve u svemu izazovni zadatak koji je postavljen pred banjalučko pozorište, koje drugi put zaredom, dolazi na Steriju je uspešno obavljen! Sterijino pozorje ove godine ima zanimljiv početak!
Pozor! Pozorje! – Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.