„Битка код Сенте”, дело мађарског уметника немачког порекла Ференца Ајзенхута, краси Велику салу Скупштине општине Сомбор и представља највеће уље на платну у региону.
Платно је огромних размера, ширине седам и висине четири метра. Површине укупно 28 квадратних метара, слика „Битка код Сенте”, дело мађарског уметника немачког порекла Ференца Ајзенхута представља највеће уље на платну и то не само у Србији, него и на просторима некадашње Југославије.
Слика је поручена за Миленијумску изложбу која је 1896. године организована у Пешти поводом прославе хиљадугодишњице доласка Мађара у Панонску низију. Фебруара 1898. године постављена је у Великој сали сомборске жупаније, данас Скупштине општине Сомбор.
Са богато позлаћеним рамом, широким пола метра, који сам по себи представља уметничко дело, слика има укупну површину од 40 квадратних метара, као једноипособан стан, и делује монументално.
Аутор слике је Ференц (Франц) Ајзенхут (1857–1903), Немац родом из Бачке Паланке, школован у Будимпешти и Минхену, на Краљевској академији лепих уметности. Насликао је призор чувене битке између аустријске и турске војске, вођене на Тиси крај Сенте 11. септембра 1697. године. У бици је учествовао и одред од неколико стотина сомборских граничара-милитара, српских и буњевачких хусара-коњаника и хајдука-пешака. Битком је завршен Велики бечки рат, који је трајао од 1683. године, а претходила је потписивању Карловачког мира 1699. године, након којег су се Турци неповратно повукли преко Дунава и Тисе.
Како је писао Милан Степановић, завичајни историчар из Сомбора, Ајзенхут је слику урадио уљаном техником на једноделном платну, величине четири метра по вертикали и седам метара по хоризонтали, урамљеном у раскошни позлаћени рам. Бачко-бодрошка жупанија поручила је слику од Ајзенхута три године раније (1895), уочи миленијумске прославе доласка Мађара у Панонску низију (1896). Са сликаром је потписан уговор којим се жупанија обавезала да му за ово дело исплати 12.000 форинти, од чега 2.000 унапред. За износ хонорара у то време је могао да се купи посед величине 40 катастарских јутара најбоље оранице. Мада већ искусан у сликању оријенталних тема, Ајзенхут је одмах почео да проучава изглед војне одеће и оружја с краја 17. века, па је, ради прикупљања података о терену битке, уз сагласност цара Фрање Јосифа, присуствовао и војној вежби код Сенте, у јесен 1895. године. Био је добро упознат и са дотадашњим радовима који су приказивали славну битку јер је, заправо, идеју средишње композиције своје слике потпуно преузео са гравуре „Битка код Сенте”, холандског сликара Јана ван Хухтенбурга из 1729. године.
Савојски је на белом коњу са исуканим мачем у десној руци, окружен коњаницима, коме приводе заробљеног турског пашу, док около леже тела убијених турских војника, а у позадини се вијоре заставе и води се битка. Слика, настала у Минхену током 1895. и 1896. године, приказивала је врхунац битке, односно тренутак када команданту аустријске војске војводи Еугену Савојском, понесеном жаром борбе, који јаше на пропињућем белом коњу, са мачем победнички подигнутим у правцу сунца, приводе једног од поражених турских команданата, румелијског беглербега Кисиг Џафер-пашу. Јахач који осматра битку је аутопортрет сликара. На свом портрету применио је ефекат „Мона Лизе”, који посматрачу даје осећај да јахач гледа у њега из којег год угла да посматра слику.
Вешто занатски урађена, грађена од више малих сцена, ова слика барокних композиционих решења пренета је у јуну 1896. године из Минхена у Будимпешту, где је приказана у Ликовном павиљону познате Миленијумске изложбе, мада у једној од споредних и лоше осветљених сала, иза степеништа. Мађарска критика није била претерано одушевљена и сликару је замеран недостатак мађарског карактера слике, са примедбама да не слави мађарско витештво.
Слика је допремљена бродом из Будимпеште, а у Сомбор је стигла 20. јануара 1898. године, на колској запрези. У Велику салу здања Жупаније смештена је месец дана касније, 22. фебруара, под надзором познатог пештанског уметника Кароља Телепија, који је заступао аутора. Како је урамљена слика била виша од улаза кроз који је требало да буде унесена, предање казује да су жупанијске власти дозволиле да буде пробијен део зида изнад средишњих врата свечане сале која воде на балкон, те је слика кроз тако проширен улаз унета у салу.
Слика је три пута у својој историји била заштићена дрвеном, односно платненом преградом – током Другог светског рата, приликом реконструкције велике жупанијске сале 1975. године, као и током учесталих бомбардовања околине и делова Сомбора, у време агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године.
Било је више покушаја да буде однета из Сомбора, али је до данас остала на првобитном месту, истиче Милан Степановић. Још 1902. године градске власти Сенте упутиле су Бачко-бодрошкој жупанији молбу за уступање слике „Битка код Сенте”, која је одбијена. После Првог светског рата Мађарска је тражила да јој Ајзенхутова слика буде предата, али је изгубила спор пред Међународним судом у Хагу, а затим је слику желела да откупи и Национална галерија из Лондона, а за њу су биле заинтересоване и галерије сликарских академија у Минхену и Бечу. После изградње здања „Бановине” у Новом Саду 1939. године било је предлога да Ајзенхутова слика буде премештена у ово здање, али је избијање рата прекинуло такву намеру. После Другог светског рата предложено је да слика буде предата београдском Народном музеју, чији је управник, срећом, тада био Сомборац Вељко Петровић, који је пресекао такве замисли у зачетку и одлучио да слика остане у Сомбору.
Извор: Политика