TARTIF  ZAČINJEN  FAUSTOM

TARTIF ZAČINJEN FAUSTOM

TARTIF  ZAČINJEN  FAUSTOM 

autorski projekat Igora Vuka Torbice: “Komično u klasičnom”

TARTIF – po motivima originalne Molijerove drame   

autor i reditelj: Igor Vuk Torbica; senograf: Andreja Rondović;

kostimograf: Jelisaveta Tatić Čuturilo; kompozitor: Vladimir Pejković                                                          igraju: Saša Torlaković, Hana Selimović, Ninoslav Đorđević, Tijana Marković,                                                                                                                                                      
Marko Marković, Biljana Keskenović, Danica Grubački, Marko Savić, Dušan Vukašinović, Nemanja Bakić, Milorad Kapor, Dragana Šuša; koprodukcija; Srpsko narodno pozorište – Novi Sad i Narodno pozorište Sombor;  premijera – NP Sombor: 8. Februar; SNP: 19. februara 2019, scena „Pera Dobrinović“

Da je nekim čudom živ Žan Baptist Poklen, alijas Molijer, koji je sam sebi smislio pseudonim, te da je imao priliku da vidi  autorski projekat Igora Vuka Torbice “Komično u klasičnom”, po motivima njegove originalne drame “Tartif”, mislim da bi citirao Momčila koji se “krije” iza pseudonima Bajaga, tj. rekao bi: “Vidi šta su mi uradili od Tartifa…” s tim da bi to, po mišljenju ovog piskarala, verovatno to rekao u apsolutno pozitivnom kontekstu. Ako malo probrljamo po istorijskim činjenicama tj. “ogugalmo” doći ćemo do podataka da je narečeni komad posle premijernog izvođenja zabranjen za javno izvođenje koje je trajalo pet godina, u istoriji francuskog teatra se i danas pominje slučaj “Tartif”. Koliki je uticaj ovoga dela u istorijskom i civilizacijskom pogledu ogleda se u tome da se i danas u većini dominatnih svetskih jezika kao što su engleski, francuski i španski termin “Tartif” koristi kao simbol licemerja, “za označavanje licemerne osobe, odnosno osoba koje se hvale vrlinama kojima ne raspolažu”. Takođe je poznato da je i sam Molijer kasnije prepravljao, ublažavao, dopisivao i izbacivao pojedine delove teksta ne bi li se umilio tadašnjim vlastodršcima a kasnije je neke događaje postavio na scenu podsmevajući se samom sebi ali drugima. Uticaj Molijera na srpsko Pozorište je ogroman još od rodonačelnika, Joakima Vujića pa na ovamo, tako da bi bilo potrebno puno prostora da se pobroji ko je sve i koliko radio i koristio dela ovog znamenitog Francuza. Samim tim smo, mi koji malo duže pamtimo, imali priliku da se nagledamo raznih, manje/više uspešnih verzija Tartifa, Uobraženih bolesnika, Skapena, Dandena… ali ma koliko se, možda, činilo preteranim, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću mogu da izjavim da je mlađahni Torbica jedan od retkih, ako ne i jedini, do sada, pronašao adekvatnu formulu za rešavanje rebusa do kojeg je Molijer došao, slučajno ili namerno, pišući i postavljajući na scenu ovakvog Tartifa, kakvog smo imali priliku da vidimo ove, devetnaeste, februarske večeri na sceni “Pera Dobrinović”, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu u koprodukciji NP Sombor i već pomenutog SNP-a, trebalo bi pribeležiti ovaj datum. Ako još uvek nije jasno potpisnik ovih redova odgovorno tvrdi da je Igor Vuk Torbica uradio izuzetan, hvale vredan, projekat koji će ostati zabeležen istoriji srpskog pozorišta i naravno njegovoj karijeri, uostalom vreme će pokazati da li sam i koliko u pravu a po svemu sudeći, mnogo pozvanije kolege iz struke, po onome što sam do sada uspeo da pročitam, stoje na sličnom stanovištu. Pre nego se upustim u obrazlaganje, napred iznetih stavova, par kurioziteta:  najpoznatiji i još uvek najčešće korišćen prevod je uradio Jovan Đorđević, po kome nosi ime velika scena SNP-a, 1873. g. prilikom prvog izvođenje Tartifa u Srbiji, u Beogradu. Tartifa je igrao Toša Jovanović po kome se zove NP u Zrenjaninu, u verziji o kojoj divanimo naslovnu ulogu igra Saša Torlaković. U istom prevodu, 1920. godine u tek obnovljenom Narodnom pozorištu u Beogradu, Orgona je igrao Pera Dobrinović, po kome se zove scena na kojoj se 99 godina kasnije, u istoj ulozi pojavio, odlični, Ninoslav Đorđević. Dorinu je tom priliko igrala Žanka Stokić dok smo sada imali priliku da u istoj ulozi vidimo izvrsnu Hanu Selimović, malo li je? Izgleda da je onaj uzvišeni “komedijant”, zvani slučaj, umešao svoje prste od samog početka rada na ovom projektu pa će isti i po tome ostati zabeležen u analima pozorišnog života u Srbiji. Ovoliku količinu pohvala na samom početku prikaza treba nekako opravdati, pa da krenemo redom. Prisećajući se, ranije viđenih postavki predstava po Molijerovim tekstovima, a bilo ih je i pristojnih, u glumačkom i rediteljskom pogledu, čini mi se da su sve ostajale hermetične, zatvorene u neku, davno prošlu, epohu i veoma su teško “prelazile preko rampe”. Sigurno da je poseban problem bio i taj što je Molijer pisao u aleksandrincu* koji je izuzetno težak za prevod a posebno težak za igranje na sceni, ko je igrao zna kolika je i kakva je to muka, koliko umešnosti i rada je potrebno da se savlada. Torbica je, bez pardona, osavremenio čitavu priču, preveo u poznatu, realnu svakodnevnicu, ostavio suštinski zaplet kao okosnicu a dopisao ili dogradio onoliko koliko mu je bilo potrebno pa sve začinio sa elementima nadrealnog i spiritualnog a da konačni sud o ispravnosti ili pogrešnosti pojedinih karaktera donese publika tj. svaki gledalac sam za sebe po njegovoj slobodnoj volji. Posebno treba istaći da je pojedine delove originalnog teksta ostavio u izvornom, pomalo arhaičnom, obliku, skoro savršeno ih povezujući sa svakodnevnim govorom i situacijama. Posebno treba naglasiti da je napravio izuzetnu glumačku podelu, za koju se kaže da je više od pola rediteljskog posla, vodeći računa o tome kome leži baratanje narečenim “aleksandrincem” i u skladu sa tim je insistirao na upotrebi istog a kada na to dodate veoma umešno opravdavanje karaktera uloge onda to funkcioniše besprekorno. Očigledan primer je da, po ko zna koji put izuzetna, Biljana Keskenović jedina, (gospođa Pernel, Orgonova majka), koja je oličenje tradicionalizma i konzervativnosti, od početka do kraja govori u pomenutom “aleksandrincu”. Sa istim, mukotrpnim govorom se povremeno suočava izvrsni Saša Torlaković (Tartif) i još poneko od mlađih glumaca, doduše samo u situacijama kada je to neophodno. Pri svemu tome treba posebno naglasiti da prelazi iz savremenog u arhaični govor su skoro neosetni i da ni ujednom trenutku ne izgledaju kao krivo spojeni, što bi se kaz’lo, nema smetnji na vezama, ni preteranog škripanja.

Foto: preuzeto sa sajta SNP, Siniša Trifunović

Evidentno je da se Igor Vuk Torbica temeljno pripremio za rad na ovom projektu te da je u tome imao maksimalnu podršku saradnika u kretivnom timu i celokupnom ansamblu a posebno im nije nedostajalo hrabrosti a ni umešnosti. Od samog naslova “Komično u klasičnom” autor umešno, da ne kažemo lukavo, aludira na činjenicu da se taetrolozi, kritičari i ostali pozorišnici, već skoro tri i po’ veka, spore oko toga da li je Tartif komedija ili tragedija te da do danas nema adekvatnog odgovora. Na tragu pomenutog sporenja on publiku suptilno uvlači u priču dodeljujući joj, u početku, ulogu sudije dok kasnije kada su već duboko zagazili unutra preko prevođenja na realne, svakodnevne strahove, problem, strahove, niske strasti i prljavu maštu ih dovodi u situaciju da se opredeljuju na jednu li drugu stranu da bi ih na kraju, sklon sam da na osnovu sopstvenog doživljaja kažem, navodi na preispitivanje sopstvenih počinjenih ili zamišljenih postupaka (grehova). Posebno treba pohvaliti odličnu saradnju sa scengrafkinjom, Andrejom Rondović, koja je, takođe, hrabro&umešno otvorila scenski prostor, prelivajući ga u gledalište tako da publiku neosetno uvlači u komfornu, kućnu atmosferu sa preciznim rešenjem koje, uz pomoć upaljenog svetla u sali i naizgled prosečnim trosedom, umesto carskog trona, svrstava svakog pojedinca u publici u neophodnog saučesnika čitave priče. Kada na već pomenuti prednji plan dodamo funkcionalno rešenje zadnjeg plana scene sa ne preterano vrištećim, sa merom svetlećim, reklamnim natpisom, sa originalnim nazivom komada, koji asocira na pompezno, petparačko, pre&posle praznično, novogodišnje ukrašavanje, većeg broja varoši u zemlji Srbiji a koje je pri tom sjajno razigrano uvođenjem, ničim izazvane, epizode smušenog, narogušenog, dekoratera onda se mora ozbiljnije progovoriti o scenografskim rešenjima koja su često u ovakvim prikazima skrajnuti.

Nenametljivi ali precizni kostimi, Jelisavete Tatić Čuturilo, sa blagim naznakama uzrasta i zadatog karaktera pojedinih uloga su potpuno usklađeni sa celom pričom i što je često veoma značajno daju maksimalnu slobodu glumcima u tumačenju likova koje igraju.

A sada da pređemo na izvođenje glumačkih radova koji su posebna priča, retko se dešava a to se, čini mi se, ovoga puta desilo, da u jednoj pozorišnoj predstavi, nema slabog mesta ili osrednje odrađenog zadatka po sistemu otaljavanja tek da se upiše još jedna premijera. Naravno, na prvom mestu moramo istaći Sašu Torlakovića, u naslovnoj ulozi, koji svojim iskustvom i zanatskim umećem, besprekorno igra, u početku, pomalo zbunjenog čoveka koji se, ne svojom krivicom već zaslepljenošću drugih, nalazi u ulozi sveca da bi polako otkrivao svoju i tuđu dvoličnost, koristeći sva dozvoljena i ne dozvoljena sredstva, zbog nekih nazovimo ih “viših ciljeva”, razotkrivajući beskrupulozno svoju tamnu stranu karaktera a takođe i svih učesnika sa kojima i veći deo publike lako može poistovetiti.

Foto: preuzeto sa sajta SNP, Siniša Trifunović

Posebno moramo akcentovati izuzetnu Hanu Selimović, u ulozi Dorine, pomalo iščašene Elmirine sestre, koja dominira u prvoj trećini predstave, do pojave Tartifa, uvodeći nas nonšalantno u celu priču, kao da smo, mislim na nas u publici, neki daleki rođaci ili komšije koje nismo dugo videli i pozivajući se na našu neutralnost, neosetno nas uvlači bez ikakve napetosti da presudimo da li je to ona umislila ili u celoj priči nešto “ne štima”. Izuzetnost Hanine igre se ogleda dodatno u drugom delu predstave igrom bez teksta, znalačkim reagovanjem na dešavanja na sceni dok je u podređenim, pasivnim, situacijama bez teksta. Još jednom naglašavam izuzetno glumačko ostvarenje mlade Hane Selimović koja je na dobrom putu da se svrsta u red velikih imena našeg, ne samo srpskog, glumišta. Da nema dobre predstave ni dobro odigrane role bez adekvatnih, dostojnih partnera dokazuje nam odlični  Ninoslav Đorđević u ulozi Orgona, lokalnog moćnika, koji je toliko zaslepljen imenom, likom i delom Tartifa da prenebregava sve, pa čak najočiglednije, njegove mane i spreman je da mu na tacni servira sve što poseduje, imanje, kuću i okućnicu a Boga mi i što ne poseduje, recimo živote svoje porodice i ruku svoje ćerke koja je već zaručena za drugoga. Ne znam i ne mogu da tvrdim za druge ali mene uloga Orgona u interpretaciji Ninoslava Đorđevića, koji sve više izrasta u velikog glumca, neodoljivo podseća  na zaslepljenost širokih narodnih masa pojedinim vođama, koja je česta pojava na ovim prostorima ma koliko to oni zasluživali ili ne.  Elmira, novopečena Orgonova supruga, Dorinina i Kleantova sestra je Tijana Marković, takođe odlična u ulozi lepuškaste, nesigurne mlade gazdarice, značajno mlađe od svog muža, koja je malo starija od dece iz prvog braka, povodljiva, koju su udali iz koristoljublja, nesigurna osoba koja u principu nema svoje mišljenje a po potrebi se ne slaže sa istim. U tome joj pomaže tutor i brat Kleant, vrlo dobri i precizni Marko Marković, naizgled pristojni gospodinčić, neradnik, gotovan i dembel, labilnog karaktera, verovatno kockar ili propali berzanski mešetar, do grla u dugovima koje ne misli da vrati već se još više zdužuje.

Mlade glumačke snage predvodi Marko Savić u ulozi Damisa, Orgonovog sina besposličara, sklonog alkoholizmu i sličnim porocima, navodno neshvaćenog potajno zaljubljenog u maćehu, besprekorno oslikana izgubljena generacije koja zahvaljujući položaju i bogatstvu roditelja ostaje razmažena, nesposobna da bilo šta preduzme već sve dublje tone u dekadenciju. Njemu uz rame su njegova sestra Marijana (Danica Grubački) i njen neozvaničeni verenik Valer (Dušan Vukašinović) koji su tek na pragu ulaska u svet odraslih, bezrazložno osuđeni na milost i ne mislost moćnih roditelja koji svojom dominatnošću raspolažu njihovim životima bez nekih preteranih šansi da bilo šta promene. U odnosu na veličinu uloga i količinu teksta koja im je stavljena na raspolaganje veoma lepo odrađene epizode. Obavezno se mora pomenuti, odlično postavljena, epizoda smušenog dekoratera, koji se pojavljuje par puta kao da “pada s Marsa”. Reditelj ga koristi kao ventil za otpuštanje pritiska u napetim situacijama, dajući priliku publici da predahne i razmisli o već viđenom a skoro svršeno je igra Nemanja Baković tako dobar deo prisutnih gledalaca nije siguran da li je to stvarno dekorater ili glumački zadatak. Gore pomenuta Biljana Keskenović je šlag na torti u čitavoj proči uz, još jednom ponavljam, dužno poštovanje na savlađivanju govorne radnje u “aleksandrincu”.

Foto: preuzeto sa sajta SNP, Siniša Trifunović

Greh bi bilo ne pomenuti odlično odigrane, s respektom na svakom detalju, dve male, dopisane/izmenjene uloge izvršitelja koje igraju Milorad Kapor i Dragana Šuša koji na kraju razrešavaju priču na mefistovelski način poput neke kosmičke sile koja se iznenada, niotkuda, pojavljuje i rešava sve, svodeći sve učesnike a i prisutnu publiku na statističke pokazatelje za ko zna koju i čiju upotrebu.

Na kraju hoću da pomenem tj. da podsetim cenjeno čitateljstvo na intervju koji su imali prilike da pročitaju letos, na ovom istom mestu, sa Ljubom Majerom, koji reče da je mnogo lakše i lagodnije raditi u manjim sredinama, manjim pozorištima nego u “velikim” i u metropolama poput Novog Sada i Beograda. Podsetiću da je somborsko Pozorište sa predstavom “Putovanje za Nant” Eugena Kočiša, u režiji pomenutog gospodina, pre nekih dvadesetak godina,  ostvarilo izuzetne uspehe. Taj recept je izgleda ovoga puta primenio i mlađahni reditelj Torbica, odabrao izuzetnu ekipu, sklonio se u zvetrinu somborskog pozorišta, naravno da se temeljno pripremio i u miru, nekih dva/tri meseca radio dok nije upeglao priču do izuzetnih visina. Još jednom treba istaknuti besprekoran izgovor svakog pojedinca čak i u najkomplikovanijim tekstualnim i govornim strukturama. Takođe je za pohvalu odmereno osavremenjivanje originalnog teksta sa ponuđenim faustovskim krajem koji svaki gledlac koji je vrlo vešto od početka uvučen u priču može da prihvati ali i ne mora. Posebno želim da naglasim da suptilno podvlačenje pitanja, u katarzičnim momentima, koliko smo svi bezgrešni i koliko svi mi krijemo, najviše od samih sebe, naše grehe a sa druge strane smo uvek spremni da osuđujemo grehove drugih a da veoma lako sopstvene sklanjamo pod tepih uz dodatni strah od empatije ili dobrote nekoga ko nam nije rod ni “pomoz Bog”.

Foto: preuzeto sa sajta SNP, Siniša Trifunović

 Još jednom da naglasim das mo imali priliku da prisustvujemo premijeri jedne izuzetno dobre predstave koja će sigurno ostati zapisana zlatnim slovima Somborskog i Srpskog narodnog pozorišta koju iskreno preporučujemo i želimo joj dugovečnost a mlađahnog Igora Vuka Torbicu sa nestrpljenjem očekujemo sa nekim novim rediteljskim poduhavtom.

* dvanaesterac, šestostopni stih sa cezurom posle šestog sloga, nazvan po velikom starofrancuskom romanu o Aleksandru Velikom, iz XII veka; klasičan stih u Francuskom jeziku.           

 

Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković          

Author Image
С. Саламун
%d bloggers like this: