Od najranijih vremena glinene figurine odražavaju vezu između unutrašnjih stanja i materijalnog sveta. Ta veza ima centralno mesto u art-terapiji. Art-terapija počiva na konceptu da umetnički izraz ne predstavlja samo krajnji produkt stvaralačkog čina, nego kontinuitet razvojnog procesa koji je do njega doveo. U tom kreativnom toku, materijalizuju se nevidljivi delovi nas samih: potisnuta sećanja, duboke emocije, podsvesni sadržaji. Rad sa glinom uključuje intenzivno taktilno iskustvo, a taktilni kontakt je prvi oblik komunikacije koji usvajamo rođenjem. Ujedno, rad sa glinom traži pokrete celog tela, koji podstiču druge oblike verbalne i neverbalne komunikacije. Ako je glinena figura manifestacija unutrašnjeg sveta ili materijalizovana emocija, preoblikujući figuru, preoblikujemo sopstvena iskustva i sebe.
O terapijskom potencijalu gline učimo iz iskustava Irme Mikeš, vajarke koja vodi radionice za decu i mlade iz spektra autizma, u organizaciji Društva za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada (DPOSA).
Irma Mikeš, o sebi
– Sestra moje najbolje prijateljice iz detinjstva ima autizam i otkako znam za sebe, znam i za nju – družimo se od jaslica. Taj krug uvek je bio prisutan. Završila sam vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a nakon toga postdiplomske studije u Milanu. Art-terapija je bila neposredno pored mene, jer na Akademiji u Milanu na Breri postoji odsek za pedagogiju i za art-terapiju. Imala sam priliku da se družim sa ljudima sa odseka za terapiju, da pratim šta rade i gde idu na praksu. Uz to su nam predavali zajednički profesori. Svojevremeno sam radila kao asistentkinja na mešovitim radionicama na kojima su učestvovala neurotipična deca, deca s autizmom i deca s Daunovim sindromom.
Iskustvo iz Italije
– U Italiji je lični pratilac zaposlen kao i svaki profesor u školi. Nepisano je pravilo da za taj posao biraju ljude s Akademije, zbog neke srodnosti senzibiliteta. Ako dete ne prati nastavu, nego crta, a pomoćnik u nastavi je crtač, docrtaće sve ono što nastavnik govori. Na taj način dete indirektno učestvuje u nastavi i usvaja predavanje. Posebno je popularna takozvana plastična terapija, koja je srodna vajanju, s tim da uključuje svaki oblik manualnog rada. U osnovi jeste rad sa glinom, jer, kao što nema slikanja bez crtanja, tako nema vajanja bez gline. To je jedna od najmlađih terapija, važna za razvoj motorike. Danas se sve češće dešava da neurotipična deca ne govore, pa roditelji misle da je u pitanju neki razvojni poremećaj. Odu kod logopeda koji ne ustanovi ništa. Šta se zapravo dešava? Svi se sećamo kako su nam u vreme odrastanja ograničavali vreme provedeno pred televizorom: – Pokvarićeš oči! Današnje generacije dece žive pred monitorima i sve mogu da urade jednim prstićem. Kažiprst je aktivan, a palac nije uopšte, zbog čega se ne razvija moć govora. Dešava se da deca do svoje četvrte godine ne progovore, već samo proizvode zvukove koje su čuli na televiziji. U Italiji sam radila sa grupom dece u kojoj su svi govorili kao što govori Pepa prase, istim fondom reči i odugovlačeći kroz nos. Stalno su tražili da gledaju Pepa prase na telefonima i da igraju igrice sa Pepa prasetom – ništa izvan toga. Kada dođu na art-terapiju, prvo krenu da tapkaju glinu ili plastelin kažiprstom, a onda shvate da to nije baš prirodno. Počnu da koriste palac. Posle mesec dana igranja glinom, jedanput ili dvaput nedeljno na radionicama, počnu da govore, nauče da vezuju pertle, razvijaju osnovnu motoriku mozak – ruka koja je bila zanemarena. Isto je i sa decom s autizmom. Mnoga deca koja su neverbalna na radionicama vajanja počnu da ispuštaju zvuke ili da pevuše.
Art-terapija je umetnost, a umetnost je povratak sebi
– Oduvek sam smatrala da, ako nešto ima terapijsko dejstvo, to su životinje, a ne umetnost. Za mene je umetnost lični nemir koga se oslobađam kroz rad. Ne čini me slobodnom, nego me pritiska sa svih strana. Činjenica je da je umetnost prisutna od praistorije. Dok se debatuje o tome šta je starije, muzika ili likovna umetnost, rekla bih da je čovek prvo nešto napravio. Napravio je frulu, pa je počeo da duva u nju. Zato smatram da je umetnost povratak sebi i korenima, to je način da u ovom životu i u ovom svetu ispoljimo ono što je duboko u nama. Za mene su umetnost i art-terapija jedno te isto, a umetnošću smatram sve što je proizašlo iz čoveka. Umetnik, kao najbliži kreaciji, često je izopšten iz društva i bliži je nekim drugim nivoima, kao i osobe s autizmom koje, kad krenu da stvaraju, stvore čuda koja niko ne očekuje.
Vajanje celim telom
– Radimo s materijalima koji dolaze iz utrobe Zemlje. Samim tim, vajarstvo nosi snagu stvaranja, ujedno nosi i prošlost, i sadašnjost i budućnost. Glina nikoga ne ostavlja ravnodušnim, jer nas zemlja sve privlači. Deca to osećaju, prepuste se, pa se valjaju po zemlji. Onda usvajaju zabrane i strah da će se uprljati. Kada počnu da rade sa glinom, u početku stalno trčkaraju da operu ruke, a posle to popusti. Glina je zemljana i prirodna, ne može da izazove nikakve kontra reakcije, nije toksična. Ako je dete pojede, ništa mu se neće dogoditi, osim što će se pročistiti. U rad sa glinom uključeno je celo telo, ne samo ruka. U jednom trenutku na radionicama svi ustanu, jer je to najprirodniji način da se glina stisne i obradi. Da bi izvukao jedan oblik, ceo si u tom pokretu. Cela energija je usmerena u rad, a zemlja to vraća.
Proces, a ne produkt
– S obzirom na broj članova Udruženja, malo dece dolazi na vajarske radionice. Oni koji su došli prvog dana, dolaze stalno, a drugi su tu sporadično. Grupa nije zatvorena i uvek može da nam se pridruži neko nov. Najmlađi su hiperaktivni i nemoguće ih je zaustaviti sve dok ne uzmu glinu. Glina ih drži i po nekoliko sati, sede i rade, što se inače ne dešava. Kad Italijani čuju da imamo radionice koje su potpuno besplatne, požele da se presele u Srbiju. Tamo sve postoji, ali sve mora da se isfinansira. Nisam sigurna koliko su roditelji ovde svesni da je ovo jedinstvena prilika. Ne mogu da kažem da art-terapija kod nas nije prihvaćena, ali bih volela da se od nje ne očekuje neki produkt. Sam proces je ono što je najvažnije, kao i kontinuitet u radu. Ako sportista pauzira nedelju dana, čini mu se da nikada nije trenirao. Isto je i sa art-terapijom. Otežavajuća je činjenica da mlađa deca s autizmom imaju mnoštvo obaveza, često su na terapijama, pa su roditelji pod pritiskom i ne mogu svuda da ih vode.
Glina je sloboda u pokretu
– Uvek krenemo sa postavljanjem, po principu čišćenja kuće o kome priča Marina Abramović. Volim da zajedno namestimo radionicu, umesto da čekaju da ja nešto uradim. Ceo proces je zajednički: od nameštanja stolova za rad, preko pripreme gline i vajanja, do raspremanja prostora, odlaganja alata i sortiranja figurica za pečenje. Prvo dobro pripremimo glinu, smekšamo je i natopimo. Onda se dogovaramo šta će ko da radi. Neka deca dođu sa gotovom idejom, tačno znaju šta žele da naprave i kojim alatima. Radionice nisu tematske, jer ni sama nikada nisam volela da radim na zadatu temu. Na radionicama slikanja već rade po predlošku i, da bih napravila neku kontra težu tome, pustila sam ih da sami biraju. Neki terapeuti kažu da to nije dobro, jer će odlutati i rasplinuti se. Ali, uverila sam se da najčešće znaju šta žele da rade. Ako krenu da lutaju, lako ih preusmerim. Kad sam nanovo iščitavala terapeutske knjige, isplanirala sam da radimo geometrijske oblike, da vidimo šta sve iz njih može da se izrodi. Pokazalo se da ih to uopšte ne zanima. Jednom smo uzeli da bojimo ispečene figurice i to je takođe bio mučan proces, jer se izgubio koncept vajanja. Kad vidim da nešto ne ide, s tim prestajemo. Glina je za mene sloboda i trudim se da deca rade bez pritiska. Dopušteno im je da koriste maštu ili da rukama prenesu ono što ne mogu da izgovore. Pokret oslobađa i sa neverovatnom lakoćom uspevaju da izvuku prelepe forme.
Vajarske radionice za decu s autizmom
– Prošle godine počela sam da vodim vajarske radionice u Društvu za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada, što se dogodilo spontano, bez nekog unapred utvrđenog plana. U Italiji sam imala priliku da upoznam članove inkluzivnog muzičkog sastava Allegro moderato, koji su iskazali želju da se povežu sa udruženjima za podršku osobama s autizmom iz Srbije. Došla sam u DPOSA s tom idejom povezivanja i umrežavanja, a Mara Bošnjak predložila je da organizujemo vajarske radionice. Prihvatila sam i krenula da radim sa onim što imam i znam, a to je glina. Iznenadila sam se što su deca to brzo prihvatila. Kad slikari prvi put uzmu glinu, obično ne izvlače oblik iz jednog komada, nego pokušavaju da lepe delove gline na glinu. Deca na radionicama su to intuitivno znala, nikada nisam morala da im objašnjavam. Svi pokreti koji se inače dugo uče, kod njih su došli prirodno. Igrom slučaja ove godine mi je ustupljen prostor za rad, tako da ujedno imam sopstveni studio i prostor za realizaciju umetničkih radionica Udruženja. Povezivanje je i dalje moj cilj i želim da napravim mrežu gde god da poznajem ljude koji rade sa osobama s invaliditetom (Italija, Izrael, Bosna). Sve to još uvek deluje kao bajka, ali pripremamo projekte koji će to omogućiti.
Značenja iza glinenih figurica
– Deca ponekad prave takve oblike, da ne mogu ni da pretpostavim šta im je u glavama. Kad vidim dete koje zdušno radi i srećno je, ne prekidam ga, šta god da pravi. Najvažnije mi je da postoji opušten tok, jer je u osnovi igra. U tom stvaralačkom procesu ispoljava se njihova vizija sveta. Jedan dečko pravio je kosmos i iznenadio nas svojim poznavanjem sazvežđa i planeta. Mnogi prave životinje, stvarne ili izmišljene. Neko izrađuje reljefe ili crta u glini. Jedna devojka je sva u krugovima… Nekada se bavim analizom nastalih radova, nekada ne. Nisam terapeut, samo vajar koji radi sa njima, pa verujem da bi udruženi rad psihologa i logopeda na art-terapijskim radionicama vodio ka boljim uvidima i dubljem razumevanju njihovih unutrašnjih stanja. Apstrakcija je izražena do te mere, da svaki vajar može da im pozavidi na lakoći izvlačenja takvih oblika. Na radionicama to naprosto izleti, bez opterećenja. Zanimalo me je da li su ti radovi izraz kompulzije. Ako pođem od sebe, rekla bih da nisu. Kad sama ne znam šta ću, svuda stavljam vulkane. Jednostavno, postoji pokret pravljenja oblika koji ti iz nekog razloga prija. Kad neko napravi pticu, prvo što svaki psiholog kaže: – Pogledaj klun. Da li je zaobljen ili oštar? Ja vidim pticu koja, i pored oštrog kljuna, ispoljava nežnost. Ptica je uvek oblik duše, slobodna da leti i sagleda sve ono što mi ne možemo. Postoje dublja osećanja koja možemo da doživimo bez nekog konkretnog objašnjenja.
Umetnost i autizam, ukrštanje dva spektra
– Umetnost i autizam su strašno bliski i možemo mnogo toga da naučimo jedni od drugih. Neurotipično dete će pristati da uradi nešto što mu je nametnuto, dete s autizmom ne. Ponekad im zavidim na tome, jer se i sama primoravam na rad – iako znam da neće ispasti kako treba, istrajavam u toj gluposti do kraja. Dobro je prepoznati kad je trenutak za nešto, a kada nije. Problem je što roditelji očekuju da je dete nešto uradilo ili napravilo na svakoj radionici. Ako detetu nije dan za to, nemoguće ga je naterati, kao što je nemoguće naterati nekoga da te voli. Međutim, desi se nešto drugo. Često pevam na radionicama, pa dete koje neće da vaja, počne da peva. Radi nešto, učestvuje na drugačiji način. Neurotipična deca su naučena svemu onome što deci s autizmom ne možemo da nametnemo. Ako nešto rade, moramo im dati razlog i smisao. Moraju da znaju šta će da crtaju: – Kaži mi šta da nacrtam. – Šta bi ti da crtaš? – Ne znam, šta smem? – Smeš šta hoćeš! Na papir možeš da staviš šta god želiš, možeš da okačiš mesec, zvezde i kuće da vise naopačke, jer je umetnost sloboda u svemu. Koliko god deluje jednostavnije raditi sa neurotipičnima – lakše se sporazumevamo rečima, naučeni su da slušaju šta im se kaže i naviknuti su na autoritet – lakše mi je sa decom iz spektra, jer nema pitanja zašto je neko nešto napravio. Kad vidim neke oblike i pitam ih šta je to, čude mi se. – Kako šta je? – Koji ćemo naziv dati tim oblicima? – Cveće. Odlično! Kameno cveće – to je prelepo. Nije pitanje da li nešto liči ili ne liči na cvet, jer možemo da budemo lišeni tog opisnog aspekta. Ne postoji nešto što bi cvet morao da bude po svaku cenu. To je sloboda.
Od destruktivnog ka konstruktivnom
– Neverbalna deca veoma često unište ono što naprave. Ako ne sklonim rad koji su završili, posle nekoliko minuta ga neće biti, što se kod verbalne dece ne dešava. Verovatno mi time pokazuju da nisam shvatila komunikaciju. Dete je nešto htelo time da mi kaže, a ako to ne primetim, povlači izrečeno ili odlučuje da više ne komunicira sa mnom. Jedino kada su veoma veseli, ne uništavaju radove. Nemogućnost izražavanja rečima manifestuje se i u njihovom manualnom radu, pa uglavnom izrađuju apstraktne forme. Reč ne izađe onakvom na kakvu smo navikli. Šta god neko radio sa glinom, to nikada nije agresivan prizor. Udar gline je tup, pa nikada ne liči na razbijanje nečega. Ako već razoriš neki oblik, ne možeš da ga ostaviš tako, jer te glina vuče da je barem pokupiš. Rad sa glinom uvek je konstruktivan i nekako je ljudski da ne možeš da ga napustiš u sred procesa. Sve se odvija na piši-briši principu: ne možeš ništa da pokvariš, ništa nije zauvek uništeno, niti zauvek napravljeno. Glina je oduvek korišćena da se napravi nešto, od posude do kuće. U praistoriji su ribu oblagali glinom i tako je pekli; kad se razbije korica, unutra je kuvano meso. Glina nikada ne može da podstakne nešto agresivno iz čoveka, nego stišava agresiju. Uzimanje gline u ruke samo po sebi izaziva radost, izvlači iz nas onu primarnu dečju sreću. Ko god je studirao vajarstvo, u jednom momentu doživi da se cela klasa gađa glinom. Neizbežno je da izbije ta primarna dečja radost, da se obnovi kontakt sa detetom u sebi.
Autoportretom do prihvatanja sebe
– Deca na radionicama prave jedna druge, veoma često mene, ali odbijaju da naprave sebe. – Zašto sebe ne napraviš? – Ja nisam zanimljiv! – i tu je kraj. Kad smo radili portrete, niko nije uradio autoportret. Ako im kažem da stave sebe pored nekoga, samo zabodu jednu tačku i kažu: – Ovo sam ja. Lišen sebe i ekspresije. Kad prave druge, prave ih sa osmehom, niko nije tmuran i uvek su urađeni svi delovi lica. Neki veoma dobro znaju da kopiraju jedni druge i da kopiraju izraz lica sa crteža, ali ne i sopstveni. Jedino objašnjenje koje imam oslanja se na moje iskustvo s Akademije. Ne znam nijednog umetnika koji nije sebi bio model mnogo puta, a da je olako prihvatio tu činjenicu da crta sebe. Na Akademiji smo primorani da to uradimo: da bi radio druge, radiš prvo sebe, kao način da upoznaš čoveka. Težak je to korak, jer nije lako spoznati ono što imaš i ostati ravnodušan pred sobom. Skloni smo da sagledavamo mane više nego vrline, da uočavamo deformitete na licu i telu koje niko drugi ne bi uočio. Toliko se zabuljimo u odraz u ogledalu, da nam se čini da direktno ulazimo u svoje telo. Deca s autizmom to shvataju bolje od nas. Mislim da su veoma svesni da imaju autizam, osećaju to i znaju koliko su različiti. Ceo taj proces necrtanja, preko crtanja bez lica do autoportreta, može da bude svojevrstan vid spoznaje i prihvatanja. Videćemo da li će se osloboditi za autoportrete kad počnu da rade s obe ruke, u pravoj veličini i trodimenzionalnosti, da mogu da obgrle svoj rad, pri čemu su oba palca aktivna. Ni sama ne znam šta će sve da se izrodi iz radionica i to je ono što je najlepše.
Planovi za novi radioničarski ciklus
– Dosadašnje radove nismo izlagali, jer je bilo prerano. Sada imamo popriličan broj radova – odavno sam prestala da ih brojim – i sigurno ćemo napraviti izložbu. Želela bih da uradimo portrete koji će se odliti u gipsu. Deca će moći da prođu i kroz taj proces, a volela bih da uključim i roditelje, s idejom da kroz zajednički rad na portretima nekako jedni druge istolerišu. Većina roditelja je želela da se upusti u rad s glinom, što je izvodljivo u novom prostoru. Mislim da taj odnos roditelja i deteta ne treba prekidati, jer umetnost cela živi od sećanja jednih na druge. Stalno izvlačimo neke stvari iz detinjstva, evociramo šta su nam rekli baka, tata ili mama. Ne treba to izopštiti, jer živimo na tim sećanjima i na nečemu što smo učili kao deca.
Vajarska radionica sa Irmom Mikeš održava se u Takovskoj 12, ponedeljkom, sredom i petkom od 18 časova. Informacije i prijave na: autizamns@gmail.com
Autorka teksta: Marijana Čanak, Izvor: portal o invalidnosti
You must be logged in to post a comment.