TIHO TEČE MISISIPI – po istoimenom romanu Vladimira Tabaševića (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

režija: Ivica Buljan; dramatizacija: Ivica Buljan i Vladimir Tabašević; scenograf: Aleksandar Denić; kostimograf: Nebojša Lipanović; kompozitor: Mitja Vrhovnik Smrekar; produkcija – Beogradsko dramsko pozorište – Beograd

igraju: Aleksandar Jovanović, Branka Katić, Vladan Milić, Vesna Čipčić, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Mladen Sovilj, Miloš Petrović Tropejc, Milan Zarić, Vladimir Tabašević

Ono što se na prvi pogled na ovogodišnje Pozorje, dalo uočiti je to da selekcija obiluje dramatizacijama romeneskne literature, tako da smo sinoć imali priliku da kao petu predstavu u takmičarskoj selekciji a treću za redom, gledamo dramatizaciju romana „Tiho teče Misisipi“, Vladimira Tabaševića“ još jednog dobitnika NIN-ove nagrade, u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Da ne bude zabune „Misisipi“ je bio u užem izboru 2015. ali je pisac nagradu dobio za „Zablude svetog Sebastijana“ 2018. Koautor dramatizacije i reditelj je zagrebački Ivica Buljan koji je poslednjih godinaa čest gost i učesnik Pozorja a ovenčan je i Sterijinog pozorja. „Pošao sam od pretpostavke da je „Misisipi“ jedan od najčitanijih savremenih romana i da publika poseduje barem labavo znanje o priči. Zato sam predložio Tabaševiću da prati probe, i umesto adaptacije, napiše novi tekst u kojem će se poznata lica naći u novim situacijama…“ rekao je povodom premijere Buljan (Vukica Strugar “Novosti”; 6. 04. 2021.) Mada nam godi rediteljevo mišljenje da je publika načitana teško da se možemo složiti sa njim tako da nismo ubeđeni da je veći deo publike uspeo da pohvata sve konce priče koje su sinoć gledali na velikoj sceni „Jovan Đorđević“. Možda je tome doprinela i prilično slaba ozvučenost koja je sinoć bila na izuzetno niskom nivou što se u poslednje vreme retko dešavalo. Iskreno moramo priznati da se i potpisnik ovih redova pomučio da isprati čitavu predstavu iako nije bio preterano udaljen od vrha scene, zbog toga se obratio za pomoć pisanim izvorima za naknadno tumačenje koje mu je dobrim delom potvrdilo da nije bio na dobrom putu, zato ćemo čitaocima preneti rediteljsko tumačenje iz već navedenog izvora: „Pisac delikatno oblikuje adolescentske žudnje, prikazuje ih u nelinearnom nizu, od nekog današnjeg vremena iz sveta romana, vraćajući se unatrag, pa opet u sadašnjost. Denija upoznajemo u trenutku kad je prešao prag zrelosti. Paralelno živi dve veze, jednu s dramaturškinjom, drugu s prijateljem Peđom, koji je personifikacija Sunca. U tom sportskom prizoru na jadranskoj plaži priseća se svojih roditelja iz kasnih osamdesetih. Kroz njihovu nesretnu priču, kao daleka grmljavina, oseća se tutanj rata koji je uništio privid sreće tog vremena. Otac Romano, izgleda Hrvat (a slutimo da je u tom vremenu nacionalnost postala važan identifikacijski faktor), gine kao kaskader na snimanju filma o Kosovskom boju. Majka se preudaje za porodičnog prijatelja, psihijatra Ludića, koji Deniju postaje očuh. Tabaševićev mladić kao da je izašao iz filmova Larija Klerka ili Gas van Santa, pa kao u romanu, predstava beleži njegov tok misli, često zaokupljen seksualnošću i preispitivanjem identiteta.“ (Vukica Strugar “Novosti”; 6. 04. 2021.)

Ovaj koloplet scenskog rastakanja i premundurivanja postmodernog romanesknog predloška, slične smo u nekoliko navrata imali prilike da vidimo u opusu Ivice Buljana, su nadopunili scenograf Aleksandar Denić i kostimograf Nebojša Lipanović. Intrigantne su Tabaševićeve i Denićeve reči na Okruglom stolu koje bi mogle da pomognu u tumačenju ovog zamršenog galimatijasa sačinjenog od performansa, karnevala, rok koncerta i dramskog poigravanja sa nekim nasleđenim zaostacima iz bliske prošlosti i savremenim haosom kojim smo okupirani u poslednjim decenijama. Tabašević konstatuje da mu je već muka od Jugonostalgije a Denić kaže da se on bavio anti-arheologijom, arheologija se bavi iskopavanjem, on je u „Misisipiju“  zatrpavao istoriju.

Po svemu sudeći izgleda da su, ovoga puta sve u svemu najbolje prošli glumci koji su po njihovom rečima uživali u slobodi improvizovanja tokom procesa rada, što se dalo i primetiti tokom izvođenja predstave. Čini se da je publika ispuniila veliku salu SNP-a željno iščekujući da, posle dugo vremena, na sceni vidi Branku Katić, koja je sa ovom ulogom promovisana u stalnog člana ansambla Beogradskog dramskog pozorišta. Naravno da smo se svi uželeli pozorišta i Vesne Čipčić koja je zdušno podržavala svoje mlade kolege u dvostrukom zapletu oko njene uloge dramaturškinje i zadanog glumačkog karaktera. Mlađi deo ansambla je žestoko i hrabro, kao što mu i priliči davao svoj pun doprinos ali se, po utisku nakon predstave i osrednjeg aplauza, sve svelo na par dobrih gegova i dobacilo do nekih samo njima razumljivih okvira i retkih poznavaoca imena, lika i dela Vladimira Tabaševića i Ivice Buljana. Možda grešimo ali čini se da pozorište kao takvo ipak ima još poneki prioritet osim dobrog provoda učesnika u predstavi, kao što je npr. razumljivost i prihvaćenost kod većeg dela, bar donekle opismenjene, publike a novosadska i sterijanska publika je to nebrojeno puta dokazala da može i ume.