Da bi se napravio banatski ćilim, po svemu autohtona tkanina raspoznatljiva po bojama intenzivnog kolorita i motivima cveća, bilo je potrebno uplesti stotine vezova pletiva. Za svaki takav rad preljama je trebalo po nekoliko meseci predanog rada a ovo rašireno “tekstilno pokućstvo” služilo je da se prekrivaju podovi, zidovi, stolovi, kreveti. Slično tom opipljivom, ručnom tkanju nekada veoma rasporstranjemo na tlu Banata, ispreplele su se uspomene i interesovanja za banatski ćilim novosadske vajarke Irme Mikeš.
-Iako sam vajarka sama izrada ćilima me oduvek zanima, posebno te boje koje su na njemu. Moji koreni su iz Banata, najlepši srpski jezik koji sam slušala kao dete je banatski govor moje prabake Bosiljke iz Melenaca, od koje sam slušala o ćilimima. Od nje sam učila šta kuća treba da ima od tkanih stvari, kako su devojke izgledale i kako su nosile marame, kako se sto ukrašavao – objašnjava Irma Mikeš.
Stari, ručno izrađeni ćilimi i prostirke, tkani na horizontalnom razboju od vune, kudelje, lana ili pamuka čuvaju se još ponegde. Nisu danas retki ni oglasi gde se zaostale zalihe ručno rađenih ćilima prodaju. Ipak, u ne tako davnoj prošlosti, u periodu od 18. do početka 20. veka, ćilim je zauzimao posebno mesto u svakom domaćinstvu. Darivao se kao vredan poklon a danas, kada je masovna industrija potisnula ručni rad, spada u etnološki eskponat koji se izučava. Za novosadsku vajarku Irmu Mikeš, nakon specijalizacije u Milanu, proučavanje banatskih ćilima više je od inspiracije.
-Želim da radim skulpturu koja je vezana za tkanje. U stalnoj postavci muzeja u Zrenjaninu videla sam pokućstvo i ćilime, prekrivače, baš kao što su mi ostali u sećanju. Nakon boravka na specijalizaciji u Milanu, vraćanje tradiciji još više ima smisla. Za nas umetnike je važno da ne zaboravimo sebe, jer ako se to desi ni tvoj rad ne može da stoji na nogama. Biti kulturološki hibrid je dobro u umetnosti –navodi Irma Mikeš.
Bogatu kolekciju banatskih ćilima čuva Narodni muzej Zrenjanin, gde je novosadska vajarka prethodnih dana imala priliku da se na “licu mesta” uveri u lepotu i autentičnost ručnog tkanja.
Radnu posetu Zrenjaninu završila je obilaskom skulpture “Prelja” vajarke Ljubice Tapavički, koja krasi gradski trg u Zrenjaninu. Skulptura je posvećena vrednoj banatskoj ženi, “odgojiteljici naraštaja, nenametljivom stubu porodice”.
Zabeležila Miroslava Pudar
You must be logged in to post a comment.