U SRBIJI JE JOŠ UVEK VIŠE PARA NEGO IDEJA – (drugi deo)

(nestrpljivim čitaocima, komentatorima se izvinjavamo što je naslov apostrofirani citat iz ovog, drugog, dela razgovora)

Jedan od bitnih elemenata koji karkateriše Novosadsko pozorište je sinergija, svi članovi ansambla su, to se da videti u skoro svim predstavama, pristojni pevači, svi su odlični igrači, prepoznatljivi su po dobrom pokretu… jedno od retkih pozorišta koje, pored glumačkog potencijala, dobro i peva i igra. To ste posebno dokazali u mjuziklima, od “Kose”, “Kabarea”, do Majerinih “Konje ubijaju zar ne”… sinergija je vidljiva i u aktuelnim projekatima a bila je inspiracija za naziv specifičnog festivala koji ima veze sa budućnošću i Novog Sada i Novosadskog pozorišta. U oktobru ste imali prvi Synergy#WTF festival, ti si jedan od kreatora i začetnika te ideje, koji objedinjuje dijasporu, mađarsku dijasporu? Tu nije bitan samo kvalitet nego šta te sredine mogu da ponude i šta mi možemo da dobijemo sa upoznavanjem nekih drugih jezika, običaja… to je široki spektar koji ćemo, u budućoj Evropskoj prestonici kulture, imati priliku da vidimo… konkretno, prve opipljive, početne rezultate smo imali prilike da vidimo na tom festival a ponešto i da naučimo? 

Vidi, ta potreba za multidisciplinarnim glumcem, ta potreba se u Evropi pojavila sredinom osamdesetih godina… već tada, dok smo mi ovde na Balkanu još razdvajali muzičko-pevačkog od dramskog glumca, u zapadnoj Evropi, da ne pričamo o Americi, si već u referencama glumaca morao imati umeće pevanja, umeće igranja, umeće pokreta itd. Dakle, ta multidisciplinarna sposobnost glumca je već tada bila i te kako potrebna. To su uočili, prepoznali na Novosadskoj akademiji i kako da kažem… zapravo već je tadašnja akademska obuka sve veći i veći značaj davala tom kompleksnom obučavanju glumaca, sa jedne strane. Sa druge strane, tu se pojavila, pre svega potreba od strane publike, potreba za složenijim žanrovima, pod tim podrazumevam i žanrove koji su imali taj elemenat pokreta, koreografije, muzike, pevanja…Tako da se tu negde našla potreba publike za spremnošću… glumačkom spremnošću ovih mladih glumaca koje smo pominjali… sa treće strane smo imali jednu rediteljsku provinijenciju koja je počela da istražuje dramatične i dramaturške mogućnosti same muzike. Time hoću da kažem da se tu nije radilo samo o revitalizaciji operete, mjuzikla itd. To je bila mnogo dublja namera reditelja ali i glumaca a ta dublja namera je bila to… to istraživanje tih dramaturških mogućnosti muzike i kompleksnijih žanrova.

Sad, Synergy#WTF je festival… znaš, Novosadsko pozorište je po svojoj definiciji manjinsko pozorište, plus, ja sam dosta vremena, dok sam boravio u Mađarskoj… dosta sam vremena proveo u dijasporalnoj sredini. Dosta sam radio sa srpskim manjinskim teatrom u Budimpešti, odnosno jako puno sam radio u tim manjinskim mađarskim pozorištima od Slovačke do Rumunije… tako da to neko stvaralaštvo u dijaspori, to stvaralaštvo u sredini koja se naziva etnička manjina, jezička manjina itd. To stanje ili to samo osećanje u takvoj stvaralačkoj sredini mi je već odavno pokrenulo interesovanje… Bože, kako li je to u drugim manjinskim sredinama? Kako to rade, kako oni vide svet, šta ja znam u… recimo ako uzmemo samo prošlogodišnji naš festival, kako je to u jednom Ruskom teatru u Kazahstanu ili šta se to dešava u jednom Turskom teatru, u njihovom ansamblu u Makedoniji? Ili kako vide svet Baskijski umetnici u Francuskoj?  I tako, … otud mi se zapravo rodila ideja, ima tome već par godina, pa da nekako sastavimo nas, koji smo po definiciji manjina… a posle se ispostavilo da to uopšte nije tako jednostavno. Sad neću ovde studiju o tome da izlažem, jednostavno smo morali već prošle godine da se suočimo sa činjenicom da mnogi termini, mnogi pojmovi koji su vezani za ovakvu ili onakvu manjinu, kako ih mi podrazumevamo, oni uopšte ne finkcionišu kod drugih. Počev od toga da se uopšte status manjine, manjinski status se ne prihvata, od jednog broja naših saradnika, i to ne u negativnom smislu. Jednostavno, ti pojmovi manjina, većina, gravitaciona kulturna sredina u odnosu na periferijalnu… ta subkulturalna problematika, to se potpuno drugačije posmatra… 

… približavamo se “Globalnom selu” kako je to Mekluan1 rekao… 

… ne, nego je osnovni reper kod ovih, hajde da kažemo manjinskih umetničkih ansambala , osnovni reper je dobra predstava, dobra predstava… 

… to sam hteo da čujem i to me posebno raduje. Polako se bližimo kraju, ima još puno toga o čemu bi pričali a ne bih voleo da nešto ispustimo, mada je to sve jako bitno. Hoću da se osvrnem, skoro si u jednom intervjuu rekao, da svake godine pravite temate, prošla godina i prošlu sezonu je obeližilo povezivanja sa srpskim teatrom tako da smo imali  par vrlo značajnih projekata koje,  a puno ljudi se slaže, koje Srpsko narodno pozorište ne bi moglo samo da iznese, bez saradnje sa Ujvideki szinhazom. Recimo, teško da bi ljudi SNP-u sami mogli da relaizuju tako sjajnu, novu verziju Violiniste na krovu. To je baš dragocen rezultat, dragocen projekat koji će, po mišljenju mnogih, sigurno imati dug život, što je dobro. Plus, to je donelo neke nove impulse u pozorišnom životu ne samo u Novom Sadu. Koji su neki novi temati koje planirate ili ćete se zadržati na ovom, vrlo uspešnom, još neko vreme? 

Da, zaista nam je prošlogodišnji i pretprošlogodišnji temat bio u znaku MI, kako da kažem… samo bih za Violinistu na krovu morao da kažem još jednu rečenicu… Violinista je projekat koji mi sami a ni Srpsko narodno pozorište ne bi moglo da iznese, još bi SNP nekako i moglo da izvede, samo… ali mi svakako ne bi smo mogli sami. To je meni jedan od najdražih projekata. Ja sam od  ҆trinaesete godine ovde direktor i možda sam najponosniji na ovaj projekat koji je zapravo oličenje, moje ne izgovoreno oličenje, onoga teatra kakvog ga ja zamišljam u Novom Sadu 2015/16/17 godine. Znači bez toga da objašnjavam moj pozorišni kredo i šta ti ja znam, to je projekat koji odslikava moje poimanje pozorišta, jednog dobrog i pravog teatra…

…da, to je sigurno rezultat prave saradnje gde je, ono što smo ranije u ovom razgovoru pomenuli, došla do izražaja sinergija. Znači, uvek postoje samo dobre ili loše pozorišne predstave, ne postoje dobri ili loši glumci,  ne postoji loše vreme, ni loša publika… uvek je potrebna sinergija u pozorištu kao kolektivnom činu gde se svi elementi moraju sklopiti do kraja…

…da se razumemo to je sa jedne strane, sa druge strane, tada kada je ovaj projekat nastajao, prvo, to je bila jedna suluda ideja do koje smo došli moj ondašnji kolega i ja, upravnik SNP-a je tada bio Saša Milosavljević. Mi smo razgovarali o tome, obojici nam je bilo jasno da u to vreme, neki “normalan” čovek, ne bi ušao… u jednu ovakvu varijantu, ni slučajno! To je bio, zaista, jedan kulturno-politički događaj, kada dve institucije finansirane od dva različita osnivača, naprave takav poduhvat, pri tom su ta dva različita osnivača bila u poprilično zaoštrenom međusobnom odnosu, na konferenciji za štampu su sedeli predstavnici i jednog i drugog osnivača… i zapravo su i jedni i drugi vodili računa samo o tome na koji način mogu da doprinesu nastanku jednog ovakvog projekta, to nikad neću moći da zaboravim. Tu je tada bio i reditelj iz Budimpešte, Atila Bereš (Béres Attila), on je posle te konferencije za štampu rekao da ovo, ovakva jedna stvar… “nikad ne bi mogla da nastane u Mađarskoj!” tako da to je nešto… 

fotografija sa FB Valentina Vencla

Mislim da si ti jedan od ljudi koji treba da nam malo više kaže o čuvenom kredu… ja sam svojevremeno čuo da u pozorištu u Kapošvaru, nisam na nesreću nikada bio tamo, kada uđeš u zgradu, na zidu piše: U pozorištu je sve moguće, ukoliko se utvrdi da je nešto nemoguće, potrebno je samo 24 sata! Ovo bi trebao da bude uvod u priču oko budžeta, finansiranja… onoga što je rak rana svih teatara i Srpskih i Mađarskih, i  kreativaca… i dugih institucija kulture, slobodnjaka i sličnih u ove dve zemlje koje pominjemo a sigurno i drugim zemljama uopšte. Kakva je situacija i da li je zaista sve moguće? 

…hm, hm… ja mislim da je sve moguće, jer… sve ono što se dešava u pozorištu, nemojmo zaboraviti, da to sve zapravo kreće od jedne crne, prazne kutije. Kreće od toga, šta smo mi odsanjali za tu crnu kutiju u kojoj ničega nema, u kojoj je sve moguće? Ja uvek govorim da je, uopšte u stvaralaštvu, najvažnije: da li mi imamo ideju ili je nemamo? To sam više puta već spomenuo… onu rečenicu, Jovana Ćirilova, koju je izrekao u jednom kratkom intervjuu, neposredno, dve do tri nedelje, pred smrt. Kada su ga pitali… ili su inicirali pitanje u vezi toga, ima li novaca ili nema li novaca, šta je nefinansirana kultura itd. On je rekao, da nažalost u Srbiji, što se tiče kulture: u Srbiji je još uvek više para nego ideja! Ne znam da li je to tačno tako ali i ja mislim da sa obzirom na realne mogućnosti ove zemlje, dakle, Republike Srbije, da se ipak na nivou kulturne politike, na nivou finansijske politike itd. izdvaja toliko za kulturu, za kulturu u masi… izdvaja se toliko, koliko je dovoljno, sa jedne strane da se održi onaj razvoj kultrnog produkta koji je eto tu do 2000. godine postignut, a sa druge strane da se učine uvek oni, doduše mali, koraci koji znače dalji razvoj. Mi kad pogledamo, recimo, koliko jedno budžetsko pozorište…koliko može potrošiti za jedan projekat, u evrima, onda ćemo shvatiti da je to otprilike budžestki okvir troškova bilo kojeg teatra u Rumuniji, u Slovačkoj i u Mađarskoj. Šta hoću reći? Da ni ove naše kolege u okruženju nemaju više sredstava za određeni projekat. Ima tu jedna specifičnost u strukturi projekata. U odnosu na 100% troškova, okvirnih troškova jednog projekta, dve trećine troškova, nekada i tri četvrtine odnose autorski honorari. Ostaje ti, u najboljem slučaju, jedna četvrtina sredstava da opremiš… kostim, scenografiju, vizuelnu opremu da nabaviš… to je jedna poprilična diskrapanca u strukturi troškova. Ja znam da je to jeretično što sada govorim, ovo je recimo poslovna tajna što ću vam sad reći. Mi ovog trenutka radimo Don Kihota. Devedeset posto planiranih troškova su autorski honorari a deset posto imamo za nabavku materijala, za troškove scenografije… to je malo problematično. To je jedan ozbiljan problem, to je tabu tema Srpsko-balkanskog pozorja ali sa kojim bi trebalo da se suočimo. Znači ja mislim da, naravno, u odnosu na mogućnosti ove države, u odnosu na njenu moć da akumulira sredstva za umetnost, za kulturu itd. znači u odnosu na mogućnosti i u odnosu na ovo naše,uže, okruženje… imamo novaca ali je problem u raspodeli.

Kada smo došli do toga, još jedno pitanje u tom smeru pa da privodimo kraju. Vi ste se aktivno uključili kao pozorište u organizaciju i pripreme našeg grada kao buduće Evropske prestonice kulture. Ti si član saveta, organizacionog odbora… kakva su tvoja gledišta i mišljenje koliko će to da doprinese u opštoj priči i daljem razvitku kulturnih institucija i ne samo institucija u gradu i uopšte u okruženju. To će sigurno imati uticaja, ne možda direktno ali sigurno posredno će imati uticaja i na okruženje van Novog Sada vezano za kulturna zbivanja, ponude kulturnih događaja sa strane, ponude u samom gradu? 

Vidi, to je jedno vrlo složeno pitanje. Prvo što sam ja jako srećan što je Novi Sad dobio šansu sa titulom Evropske prestonice kulture 2021. godine. Ja mislim da je to s jedne strane istorijski rezultat ovoga grada, mislim da je to dokaz toga da pored tih vrlo teških godina koje su iza nas… te godine koje su iza nas su zapravo užasne u smislu politike, socijalne politike, ekonomsko-finansijskog stanja, egzistencijalnog stanja itd. ali vidi se da je Novi Sad, što se tiče svoje Evropske kompatibilnosti, dokazao da je, na planu culture, kompatibilan sa Evropom. To je jako važna stvar, znači, nismo ekonomski, nismo finansijski, nismo ne znam ovako, onako… ali smo na planu kulture i te kako kompatibilni sa Evropom. Još jedna stvar, to je jedna satisfakcija Novom Sadu ali i Srbiji… da je gradu i zemlji koja je pre nekoliko godina bombardovana od određenog dela međunarodne zajednice, ta ista međunarodna zajednica unutar dvadeset godina, nema toliko, ta ista zajednica je taj prostor koji je bombardovala proglasila… ona je morala priznati da je taj prostor Evropska prestonica kulture, to nije mala stvar…

…interesantno pitanje… i to za ozbiljno razmišljanje…

… Novosadsko pozorište se aktivno uključilo u to… to je bio taj moj kompleks ҆trinaeste, kada sam se vratio u ovu zgradu, u kojoj sam doživeo prvi kolaps Novosadskog pozorišta, po meni zbog svog zatvaranja, ondašnjeg zatvaranja… ja sam zapravo od ҆trinaeste godine neurotično radio na otvaranju ovoga teatra, tako da je Novosadsko pozorište postalo jedan od prostora programa Evropske prestonice kulture, drugo što se vidi, mi imamo sada ceo niz pratećih programa, džez programa, likovnih programa, muzičkih programa… dakle otvorili smo se i prema drugim teatrima i prema muzičkoj sceni, prema jednom segmentu muzičke umetnosti. Recimo, Novosadsko pozorište je otvorilo Exit prošle godine, onda festival Synerg#WTF ulazi u glavni program Evropske prestonice kulture 2021, dakle, Novosadsko pozorište je postalo deo kulturnog brenda Novog Sada. To je nama “velika dika”, kako bi rekli, ali nam je i velika obaveza. I to nam je sad, kako mi reče koleginica, saradnica, pravnica, pre neki dan, onako upozoravajuće mi kaže: “Znate, gospodine Vencel, vi morate da shvatite da ovo pozorište nije ono koje je bilo pet godina…ha, ha…” 

autor Vladimir Jovanović

… lepo za čuti… evo za kraj, blizu smo pedesetog minuta pa ću morati ovaj tekst da delim najmanje na dva dela… moram da postavim jedno neformalno pitanje koje postavljam svim sagovornicima. Valentin Vencel kad je bio mali hteo je da bude…?

Pa znaš kako, obično kažu… mašinovođa, šofer autobusa… znaš ja sam znao šta neću da budem, pa sam ipak morao da budem. To je kamenorezac. Moj otac je bio kamenorezac, i to ono baš poznat na, ondašnjoj, celoj teritoriji Jugoslavije, mi smo imali radionice u Crnoj Gori, u Zrenjaninu… jedino šta znam da nisam hteo da budem je, kamenorezac. Međutim postao sam kamenorezac, radio sam jedan posao za koji je vezan za nešto od čega niko nikad nije imao neko zadovoljstvo. Znači, jedan spomenik ako si nekada napravio, bilo kako lep, sa time nikome nisi nikada nikakvu radost mogao da pružiš i onda sam bežao od toga…

…dobro, hvala na razgovoru, puno uspeha u budućem radu i siguran sam da ćemo imati priliku da vidimo još puno odličnih predstava u Ujvideki szinhazu. 

Hvala vama na interesovanju, ja mislim da uopšte rad, koji se odvija u ovom pozorištu, mislim i u drugim pozorištima su zapravo samo jedno oslikavanje nekog stanja u kom se svi nalazimo…

…neformalni nastavak razgovora dok je još mikrofon ostao uključen:

Znaš ono, za Violinistu, pitaju me odakle ti ideja… pa nemam pojma, eto palo mi na pamet. Pa tu smo u komšiluku četrdeset godina, nikad nismo ništa zajedno radili, daj da probamo… zovnem Sašu… klik! 

  1. Termin globalno selovezuje se za kanadskog sociologa kuluture Maršala Makluana (1911-1980). Makluanove studije odnose se na efekte masovnih medija na kvalitet društvene komunikacije.