Наша земља може да извози менаџере, јер је много факултета који данас школују младе за ова занимања, али зато нема ко да прави пециво или зида и гради, па се за тај посао узимају приучени радници.
Србија би за неколико година могла да остане без пекара, возача, продаваца и угоститеља. Недостатак радне снаге је проблем са којим се наша земља већ дуже суочава, а влада тај проблем решава креирањем нових радних места, преквалификацијом и доквалификацијом радника, изјавио је министар за рад и социјална питања Зоран Ђорђевић.
– Србија ће се због негативног природног прираштаја ускоро суочити с мањком радне снаге и неће имати ко да ради. Национална служба за запошљавање одваја средства за преквалификацију и доквалификацију радника како би се ангажовали сви ресурси и спречио недостатак радника – објаснио је министар.
– Искуства послодаваца управо то потврђују, јер се овај мањак осећа већ неколико година. То се посебно односи на аутомеханичаре, вариоце, али и раднике у грађевинарству, производњи одеће и обуће – каже Небојша Атанацковић, почасни председник Уније послодаваца Србије.
– Србија би могла да извози менаџере, јер нема факултета који данас не школују младе за ова занимања, али зато нема ко да зида и гради, па се за тај посао узимају приучени радници. Све је мање и машинских инжењера, а све више ИТ стручњака. Није ми јасно зашто се родитељи либе да им деца завршавају средње школе за тражена занимања. Ако неког није срамота да вози аутобус у Немачкој или Француској, зашто би га било срамота да то ради у својој земљи – пита Атанцковић.
На констатацију да су у иностранству сигурно више плаћени за исти посао, те да зато и одлазе, он одговара да то сигурно јесте један од разлога, али и чињеница да се деценијама нико није потрудио да задржи те младе људе. У средњим стручним школама угашени су многи смерови, управо ти који се данас траже, јер су сви хтели да студирају. Министарство просвете се тек пре две године, после деценијске паузе, обратило послодавцима и питало их која би то занимања требало вратити и која се траже у пракси, каже Атанцковић. То значи да се нешто мења набоље.
Када је реч о преквалификацији, он објашњава да ће се послодавац увек пре одлучити за готовог радника који има праксу и старијег од 50 година, него за младог, неискусног на којег треба да потроши неко време да би га обучио да ради. Разлог је тај што преквалификација или доквалификација падају на терет послодаваца, а мало је послодаваца који то финансијски могу да поднесу или хоће да плате.
Проблем су и захватања државе у цени рада, па Атанацковић поздравља намеру владе да се ови намети смање, јер послодавци на то чекају већ годинама. Наиме, и он се слаже да није проблем у порезу на зараде, већ би се морало ићи и на умањење доприноса, будући да порез и доприноси на зараду износе око 64 одсто, што је велико оптерећење за газде, али и за раднике.
Драгољуб Рајић из „Мреже за пословну подршку” потврђује да образовни профили у средњим школама немају везе с реалним потребама привреде. Сматра да високообразовани не одлазе из земље само због веће плате, него и зато што им се пружа могућност бржег напредовања и бољи услови рада, а да занатлије и радници сматрају да је њихов рад у Србији потцењен и мало плаћен и да раде на црно.
Годишње, каже он, оде између 26.000 и 37.000 обучених и школованих радника. За последњих десет година, према подацима српске дијаспоре из Европе, Канаде, САД и Аустралије, око 350.000 људи са развијеним пословним способностима дошло је у те земље.
Извор: Политика