ANTIGONA 1918 – autor teksta i dramaturg: Maja Todorović; reditelj: Milan Nešković; scenograf: Željko Piškorić; kostimograf: Biljana Grgur; koreograf: Andreja Kulešević; kompozitor: Vladimir Pejković; video: Nikola Ljuca i Aleksandar Baćić; scenski govor: dr Dejan Sredojević; produkcija: Srpsko narodno Pozorište – Novi Sad; premijera: 24.01.2019
igraju: Milica Grujičić; Nenad Pećinar; Tanja Pjevac; Branislav Jerković; Milan Kovačević; Sanja Mikitišin; Vukašin Ranđelović, Dragan Kojić, Jovana Pleskonjić, Marko Savković, Aleksandra Pejić
Aktuelno rukovodstvo drame Srpskog narodnog pozorišta je i na početku 2019 godine ostalo na zacrtanom konceptu osavremenjivanja i osvežavanja repertoara sa mladim perspektivnim autorima koji su svojim dosadašnjim radom postigli određene rezultate na srpskih i regionalnih teatara. Sledstveno tome je bilo pitanje dana kada ćemo imati priliku da vidimo, na nekoj od scena Srpskog narodnog pozorišta, rediteljske sposobnosti Milana Neškovića koji je na prethodna dva Sterijina pozorja bio zastupljen sa po dve predstave. Takav način razmišljanja je oprvadan posebno kada se ima u vidu da je, u poslednje vreme, primetna smena generacija u rediteljskim vodama i da je dobrano uzela maha ali taj koncept nosi sa sobom opasnost da se često desi da se ne postigne željeni rezultat. Potpisnik ovih redova podržava takav način razmišljanja i slaže se da ne treba odustajati od tog koncepta te da i u narednom periodu treba hrabro nastaviti u tom opredeljenju pa i po cenu rizika da se neki put dese neki podbačaji.
No vratimo se onom što smo imali priliku da vidimo u prošli četvrtak na sceni “Pera Dobrinović” u Srpskom narodnom pozorištu. Tandem Todorović – Nešković (dramaturg/reditelj) je sarađivao već nekoliko puta u zadnjih nekoliko sezona na različitim projektima a ovoga puta su se opredlili za svevremenu Sofoklovu tragediju Antigona koju je za ovu priliku Maja Todorović svojom dramatizacijom pomerila nekih 25 vekova, u vremensku zonu odmah po završetku Prvog svetskog rata. Sofoklov savremenik Tukidid, istorijski period nastanka originalnog teksta Antigone, opisuje kao vreme u kome je “otac je radio o glavi sinu, sin ocu, brat bratu”, tako da dramaturška paralela ima veoma jasno usmerenje na dešavanja koja su, na žalost,obeležila skoro ceo dvadeseti vek na ovoj našoj, balkanskoj vetrometini. Iz knjiga “starosavnih”, za “lošije đake”, tj. one koji su iz različitih razloga preskočili gradivo, navodimo još nekoliko interesantnih odrednica koja nam mogu pomoći u poimanju ovoga antičkog mita : “svesno stradanje tragične junakinje, koja uprkos zabrani poštuje Božje zakone i smatra ih višim od zemaljskih (Kreontovih), zbog čega na kraju biva kažnjena, za bolje razumevanje treba pročitati mit od Edipu, koji je, može se reći, uvod u čitanje Antigone. Antigona je kćerka Edipa i njegove majke Jokaste, takođe je verenica Kreontovog sina Hemona i Ismenina sestra. Njena dva brata Polinik i Eteokle u ratu oko prestola se nalaze na suprotnim stranama i ubijaju jedan drugoga. Ona sahranjuje Polinika, uprkos zabrani Kreonta da izdajnici otadžbine budu sahranjeni. Ona ne mari ko je bio na kojoj strani sukoba pa samim tim ni za Polinikov čin, niti za kraljev proglas, ona postupa po Božjem (etičkom) zakonu. Kroz Antigonu se ocrtava sukob božjeg i ljudskog, pored smrtne presude ne kaje se zbog svog dela, a svojim idealima ostaje verna do kraja.
Antigona je po mišljenju mnogih znalaca pozorišne umetnosti “velika matura” za mlade glumce i dramaturge, a posebno za reditelje tako da su mnogi “polomili zube” pokušavajući da sažvaću ovaj monumentalni zalogaj ali ipak nisu uspeli da ga svare. To se po svemu sudeći ili po mišljenju ovog piskarala, na nesreću, desilo i ovoga puta. Za dramaturške poteze možemo da nađemo obrazloženje čak se može reći da ima veoma opravdanih i zanimljivih rešenja koja stoje u kontekstu likova i definisanja njihovih karaktera sa kojima se kasnije u toku rada reditelj borio kako je znao i umeo a čini se da nije našao adekvatanu formula za rešavanje ove, veoma složene, jednačine. Imajući priliku, u prethodnom periodu, da vidim nekoliko uradaka mladog Neškovića, koji su imali popriličnog odjeka u javnosti, pomenuo sam četri predstave na prethodna dva Sterijina pozorja, suštinska zamerka bi bila da se prvenstveno koncentriše na vizuelnost u rediteljskom postupku a da malo pažnje posvećuje radu sa glumcima, drugim rečima prepušta njima da oni sami podešavaju nivo i snagu ekspresije koju plasiraju scene. Oni koji imaju iskustva vam vrlo jednostavno mogu reći da za takav postupak glumci ne snose odgovornost iz jednostavnog razloga jer su hendikepirani svojim prisustvom i učešćem u dešavanjima na samoj pozornici tako da nemaju uvid u to kako to sve izgleda iz publike ergo zato je reditelj tu da sve to artikuliše i usaglasi nivo i samim tim ukomponuje u skladnu celinu. Jedna od definitivnih zamerki koja se ponavlja i koja se ne odnosi samo na ovu predstavu nego na dosta viđenih na pozornicama širom zemlje, u poslednje vreme, najčešće kod mladih reditelja, je da od samog početka do kraja predstave akteri previše viču. U žargonu se to kaže, od početka govore “iz gornje lage”, a kad počnete iz, pomenute, “gornje lage” onda vam je sužen ili ne postoji prostor da pojačavate ili snižavate, “bojite” emocije. Iz svega se da primetiti da mlađa generacija glumaca i reditelja, iz nekih ne shvatljivih razloga, malo ili uopšte ne gleda ili nije gledala predstave starijih, iskusnijih kolega. Moj im je savet da pronađu način te da se malo više pozabave istim jer ne kaže se slučajno: “Zanat se ne uči, zanat se krade!”
Staro pozorišno pravilo koga se ovo matoro zakeralo čvrsto drži je: da su, za sve dobro i lepo, što se dogodi na sceni, zaslužni glumci, a za sve loše ili, ne daj Bože, ružno, su odgovorni reditelji, organizatori, direktori itd. itd… tako i ovoga puta možemo reći da je celokupan ansambl pružio svoj maksimum i da se vidi su do kraja ispoštovali rediteljske zahteve ulažući ogromnu energiju. To se posebno odnosi na tandem glavnih uloga: Antigonu, u interpretaciji Milice Grujičić i Kreonta, Nenada Pećinara. U prilog prethodne opservacije o vikanju sa scene moram naglasiti da kada na samom početku, verovatno zbog, kako već rekosmo vizuelinog efekta, postavite mikrofon i naterate glumca da govori tj. viče preko ozvučenja, iako se u ovom slučaju obraća “širokim narodnim masama” onda ste, tim postupkom, zadali intonaciju i to ne samo njemu nego i ostalim učesnicima, jer akustika u pozorištu je posebna i na njoj se ozbiljno radi pa nije slučajno da se glumci pred sam početak svake predstave koncentrišu i pripremaju u tišini da bi na sceni mogli da barataju rasponom glasovnih mogućnosti. U skladu s tim veličina i umeće glumaca se nekada ogleda u tome da su šapatom mogli da “dobace do poslednjeg reda”. Nisam siguran koliko će akteri biti srećni sa ovim zakeranjem ali moram posebno da naglasim da se mora odati priznanje Milici Grujičić koja je herojski, iskreno i žestoko sa svom raspoloživim sredstvima “branila” lik neshvaćene junakinje iako je od samog početka do kraja u gornjoj lagi. Na osnovu sopstvenih iskustava a bilo ih je i previše nisam ubeđen da se bol za voljenim osobama iskazuje samo besom i preteranim vikanjem. Pomalo je ne shvatljivo da su čak i ljubavne scene sa mlađahnim Hemonom (Brnislav Jerković) nekako obeležene visokim glasovnim intezitetom. Kada na sve to dodamo apsolutno nelogično i apsurdno rediteljsko razrešavanje ljubavne scene, opet ta “prokleta vizuelizacija”,u raspravi o budućnosti i njihovoj deci dolazimo da ničim izazvane islustracije da Hemon kao posledicu učešća u ratu ostaje impotentan pa na tekst “hajde da pravimo decu” imamo otužnu simulaciju felacija (čini mi se, ili smo mi stariji pogrešno naučeni, da se deca prave drugačije) onda se čovek zapita da li je ovde neko preskočio gradivo.
Ismena (Tanja Pjevac) i Hemon (Branislav Jerković) su povedeni ili zavedeni intonacijom koju su dobili od reditelja i kolega, u ono malo prostora i vremena koliko im je dato se manje više uklopili u opštu sliku bez nekih preteranih iskakanja. Verovatno zbog kasnijeg priključivanja ansamblu, zbog drugih profesionalnih obaveza, iz opšteg utiska se izdvajaju u glumačkom pogledu Sanja Mikitišin kao Euridika (Kreontova žena) i Milan Kovačević kao Tiresija (prorok, mudrac). U efektnoj sceni jedenja kolača, Sanja Mikitišin, u par minuta koliko ta scena traje, skoro bez teksta, drži čas glume pa nije jasno kako se to nije primilo i na ostale. Milan Kovačević je odličan dok god mu to prilike dozvoljavaju tj. dok god mu tekst ili reditelj pružaju priliku da ostane u karakteru sirotog, slepog, mudraca, kako je definisan u originalnom tekstu, dok u ovoj inscenaciji, voljom dramaturga ili reditelja, nije baš najjasnije, pred sam kraj preuzima ulogu političkog analitičara tj. stručnog komentatora što on svojim glumačkim umećem vrlo pristojno odrađuje samo je pitanje koliko ima smisla sa onim pre toga viđenim.
Kada smo se već dotakli aktuelizacije moramo da se zapitamo čemu i zašto je, sem ilustrativnosti, što se da mnogo jednostavnije rešiti, na scenu izveden Hor od pet mladih veoma talentovanih glumaca koji su do sada u sličnim postavkama imali priliku i odrađivali popriličan deo posla. Ovako se nepotrebno neke replike, koje ne priliče karakteru proroka i mudraca, stavljaju Tiresiji u usta pa se čini da je neko malo pobrkao lončiće. Ako se opet pozovemo na knjige starosavne “hor predstavlja Tebanski narod, kroz celu dramu hor komentariše, savetuje određene likove kako da postupaju i opisuje neke prošle događaje koji su važni za tok drame”. Ovako nam se čini da je to nekolicina cirkuskih artista koji se po potrebi uključuju u radnju a često ni sami ne znaju čime su zaslužili svoje prisustvo na sceni.
Pri kraju ovog podugačkog pisanija za koje mi je trebalo nekoliko dana moram da pomenem i suviše agresivno korišćenje video materijala koji ide u pozadini većeg dela trajanja predstave. Mada je reditelj nekoliko puta u javnosti pre premijere izjavljivao da se neće baviti politikom niti se opredeljivati ni na jednu stranu, korišćenjem video materijala pretežno vezanih za period devedestih godina i rat na prostorima bivše SFRJ to opovrgava. Mada se u samom tekstu nekoliko puta aludira na trule temelje u stvaranju (gradnji) prve Jugoslavije oni se mogu i daju dramatruški opravdati po cenu eventualnog ne slaganja sa stavovima dramturga ali sa korišćenjem video materijala koji su većim delom trajanja predstave, bezrazložnim podrhtavanjem, narušavali koncentraciju publike i skretali pažnju sa scenske radnje a što se više bližilo kraju preovladavaju brutalne scene razaranja sa likovima prepoznatljivim sa političke scene sa kraja dvadesetog veka, po mišljenju ovog piskarala, nemaju nikakve veze sa 1918 godinom koja figurira u naslovu već je bez valjanog opravdanja, nasilno ubačena u kontekst.
Možda je suvišno ali moram još da pomenem šta se dešava kada pogubite neke konce onda i neke veoma dobre dosetke vam nepotrebno dobiju simptomatičnu konotaciju. Na primer, scena sa pucanjem ćorcima iz pištolja Kreonta u Tiresiju koja je vrlo efektna, postaje simptomatična jer se ubrzo nakon iste, iz istog ili sličnog pištolja, dešava nekoliko bezrazložnih ubistava tako da publika ostaje definitivno zbunjena šta je i ko je tu hteo šta da kaže?! Sve u svemu, kada se sve sabere, ni premijerna publika nije bila preterano oduševljena viđenim, to se dalo primetiti po, tako da kažemo, kurtoaznom aplauzu a koliko me pamćenje ne vara prisustvovao sam mnogo većim i dužim trajanjima aplauza od kojih bride dlanovi.
Mi koji duže pamtimo se sećamo da je nekada često ponavljano da trebamo da oprostimo ali da ne smemo da zaboravimo. Takođe su nam kasnije govorili da kada rešimo i ako hoćemo nekome nešto da oprostimo, neku nepravdu koja nam je nanešena to moramo da učinimo da kraja i bez ostatka i da ćemo se samo tako osloboditi negativnih efekata koja svaka mržnja i zavist nose sa sobom.
Razmišljajući o ovom i ovakvom tumačenju istorijskih događanja sve više sam razočaran činjenicom da po svemu sudeći nismo još uvek naučili da opraštamo a veoma smo skloni i previše naviknuti na zaboravljanje.
Za vojvodjanske.rs piše Dragoljub Selaković
You must be logged in to post a comment.