Неко рече да је Самош „најбанатскије село”, а могло би бити и најзабаченије – на самом рубу јужнобанатске општине Ковачица. Почетком 20. века имало је 538 кућа и 2.462 становника. Један од њих, Владимир М. Фијат, даровао је родном Самошу драгоцену заоставштину.
Био је то драгуљ о којем се мало знало. Толико, да се својевремено у локалном листу појавило питање – шта је са уметничким делима из Легата Владимира М. Фијата, јер из штампе сазнајемо да фали две трећине дела.
Питање се односило на изузетну збирку уметнина коју је Владимир свом завичају даровао на чување. У њој је било 294 слике, мноштво записа, докумената, повеља, вредан албум са 720 документарних фотографија из Првог светског рата, заслужено ордење. Било је ту и портрета предака, такође виђенијих људи у 19. и почетком 20. века. Оставио је апсолутно сав свој иметак, све што је сакупио током живота дугог само 55 година, уверен да ће бити савесно чувано.
Но, реалност је била другачија.
Академски сликар Мартин Кизур сазнао је из прича мештана невероватну истину да су платна Тицијана, Рубенса, Модиљанија, Паје Јовановића, Уроша Предића, Константина Данила, портрет Тагоре и цртежи Дирера, деценијама висили по канцеларијама, ходницима, сали за венчања и архиварници маленог Самоша, неадекватно и нестручно смештени, препуштени мемли и механичким оштећењима и сељени у комшијска села општине, без документације, инвентарске листе, реверса.
Прашину по подрумима хватали су и албум фотографија породице Обреновић, Толстојево писмо, као и вредна библиотека Српске књижевне задруге.
Драгоцена заоставштина немилосрдно је развлачена, те су нестали највреднији комади, а у збирци је остало тек 109 дела и то у критично лошем стању. Ишло се дотле да није поштеђено ни Фијатово ордење – Карађорђеве звезде с мачевима, Златна медаља за храброст и орден Крст Светог Ђорђа који још једини сведочи о храбрости човека који је на фронт пошао првог дана Великог рата.
Подигла се јавност, те су 1988. године уметнине сабране, стручно обрађене и изложене најпре у овдашњем ватрогасном дому, потом пресељене у месну канцеларију, а данас се налазе у реновираној галерији Дома културе, наново отвореној пре четири године, која поносно носи Фијатово име.
Галерија „Владимир Фијат” основана је управо да би се спречили даља отуђења и пропадање његове заоставштине. Оваква каква јесте интересантна је за посетиоце који су, осим наиве која је прославила овај крај, жељни и друге врсте сликарске уметности. Санацијом објект је доведен у задовољавајуће стање, али недостаје више промоције, јер су мало забачени и изван главних путних праваца. Ипак, редовно приређуу свечаности, обележавајући Фијатово рођење у новембру и смрт марта месеца. Поводом тих манифестација окупи се у Самошу до хиљаду душа, песници, писци, а редовно долазе и ђаци околних школа.
Владимир М. Фијат рођен је у Самошу 30. новембра 1883. као треће дете Марка и Олимпијаде Фијат. У родном месту је завршио основну школу, а касније одлази у Београд где наставља школовање. Бавио се пословима трговачког путника и сакупљањем уметничких дела. По избијању Првог светског рата 1914. пријављује се у редове Српске народне војске Краљевине Србије. Учесник је Солунског фронта (1916-1918) са ког је донео драгоцену фото документацију и аквареле. Након рата службовао је на двору краља Александра Карађорђевића. Своју збирку уметничких дела поклонио је Самошу 1959. године. Умро је 16. марта 1959. године.
Наша препорука би била, да свакако посетите Музеј Владимира М Фијата у Саношу.
You must be logged in to post a comment.